Stražilovo

Б р . 18.

СТРАЖИЛОВО

281

вилан нос и на коме очи живо бегаху. Требало је Кашку само мало излечити, удесити и оденути, па да се одмах око ње превија читава гомила момака, а господичићи да је сматрају за најбољега жетеода. Борута беше зналац и за то је рођаку пазио. — Јеси л' играла у педељу? — запита. — Бог с тобом! Мало је ноћи за спавање. — Не би ти ништа било . . . прогунђа Кљимек и загрли девојче, које само окрену главу. — Катарина! одазва, се крештави глас из ходника. Отрча.

— Прасди гуричу — вришташе мати — а ти сушиш зубе пред момком. Немој, да ти их избројим. Чим се вика и псовка утиша, Борута изиде из куће; куда — не знађаше ни сам. Разгледаше по небу, погледа и на један и на други крај пута, одсече штап од врбе и пође звиждукајући у поље. Очекивао је стрица, јер је хтео с њим да се поразговори, би л' могао добити посла; али, како је сунде још високо било, потражи забаве, како ће да прекрати дан. Наћи ћу Бреста — мишљаше у себи — рећи ћу Му, можда . . . (Наетавиће се.)

0 КНЕ8У ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц. (Свршетак.)

Кад је г. Панта био на Косову и пошто је испричао ону турско-српску повест о боју на Косову те се стао шетати и прохађати по пољу Косову и прошао покрај „рпе камења Самодреже дркве", преко Бабиног моста — мимо забатаљеног већ тулбета бабе Милепе, које су тулбе саградили Турци у част баби Милени, која је неку у.слугу Турцима учинила у хватању Обилића — вели г. Панта — и која баба Милена, као што Милојевић додаје, није била Српкиња већ баш Шокица, — и пошто је видио г. Панта оне белеге, где је Милош узјахао коња, куда је прошао, где је пао, где су га ухватили, где-му оков расковали — и тако даље ступајући од једног споменика до другог, са једног гроба на други, корачајући са бурумка на бурумак, напослетку се нашао на пупку од Косова („из Сазлије извире Ситница и туна је пупак Косова; — код Сазлије је дакле најузвишеније Косово, јер се туне воде деле, те једне теку на исток, друге на запад, а треће, као Бинча-Морава, на север") и ту је стао и мало застао г. Панта и дао се у дубоке мисли и још дубља сваковрсна размишљања. „И тако је Косово — ја ћу се склонити мало на страну, да не буним г. Панту у његовим дубоким мислима и размишленијама — и тако је Косово у хидростатијском смислу најзаливеније место; Косово је веома узвишено равниште и средсреда балканског тритоља; *) у историјском смислу Косово је најсветија српска успомена. у таквом природноме склопу, да се о њему слободно може рећи, да је тај склоп божанска архитектура. На средишту те божанствене архитектуре налазе се гробови и српских и турских јунака, и гробови два цара, српскога и турскога; свака је прегрш Косовске земље скупоцена њихним потомцима! Човек једаред *) То ће бити Косово „у геограФском смислу", које су речи остале у перу Пантинош, или се при слагању загубиле.

умире. И заиста, кад је тако: онда нема за човека ништа красније, него умрети смрћу Косовских јунака, т. ј. или бранећи или отимајући царство. Ропство није достојно човека. Један летимични поглед на Косово може уврстити Србе у ред најхрабријих народа у Јевропи. Не гледећи на све то, ипак Србина обузима нека туга на Косову; зашто ? Нису узроци те туге гробови јунака: бољом смрћу нису могли ни умрети; нису узроци те туге ни гробови оба цара: од њих никог прослављенијег и чувенијег нема, они вечно живе и живиће, доклен тече њихних потомака; није узрок те туге ни цвеће Косовско: оно миром мирише; нису узроци те туге ни саме развалине Косовске, јер ничега вечитога на свету нема; није узрок те туге ни свршетак боја Косовскога, јер једна битка није кадра да упропасти један народ .. . Ту тугу и жалост у грудима Србина проузрокују три злочинства, ко.ја се једно с другим рукују и једно друго дозивљу над „пропаштином" у Косову: Звечан дозивље Неродимље, Неродимље Звечан, и обоје иружају руке Грдечу између Ситнице и Приштине, и тајанствено једно другом тако шапућу, да сваки чути може: — У Звечану је син удавио свога краља и оца Душан Дечанскога; — У Неродимљу је старатељ и кум Вукашин убио своју иопилу, цара и кума нејакога Уроша; — Грдечом је одвео Вук Бранковић, велики војвода. војску те издао Србина, таста и дара Лазара на Косову. У сва три догађаја поглавиту улогу врши невера. Иевера је узрок туге Србинове, те жалостан рајује, робује и ђаурује већ има 500 година!" (в. Гл. ХШ, 35]. и 352.)" Како знанствено и виспрено поче и како жало-