Stražilovo

300

чином његове готовости (810!) на зло. Отуда кривична штатистика и јесге језгра укупне наравствене штатистике.« — Г. Карић нам, ето, хоће да каже о готовости нашег народа у Србији на зло. Па како? По онима, који су кажњени за преступ преко установљенога реда. А нами се одмах намеће питање ово: Је ли оваки појам наравствености оправдан? Па и не обзирући се на озо, г. Карић пије ништа изнео. Али он није изнеб, тако бар вели, за то ништа, што штатистика није боља била. Овако је изнео, што криминална штатистика изнети може: бројевима је иоказао разне случајеве злочина и испоредив са бројем становништва, изразио рго шШе. А са овим ништа бар за наравственост нисмо дознали. А на стр. 329. каже ово : »Пада у очи и нагло растење осуђених због лажних исправа. У години 1885. број им је према 1883. год. више но удвојен.« За што? Г. Карић, колико је одлучан у изнашању својих назора у осталом делу своје књиге, овде је неодлучан. Је ли ово развијена готовост на зло? На стр. 330. — 31. каже опет ово: »— како је карта кривичности готово истоветна са картом иисмености у нашој земљи. У крајевима, у којима је писменост и образованост јаче раширена, и који су у суседству са једном образованом државом, има, дакле, више злочина, но у крајевима, у којима је писменост слабија и који су у суседству са Турском, најнеобразованијом земљом у Јевропи. У свези са појавом бројнога растења злочина, која се гледа из године у годину појава овакога распрострањења злочина, ако би се потврдили обилатијим статистичним градивом, изазива на озбиљно проучавање и размишљање.« Овај појав канда је учинио г. Карића неодлучним. Нама је жао, за што нам не каза, како мисли, да треба опажену по.јаву тумачити. Зар би нам обилатијим штатистичким подацима могао што више изнети од изнетога? —- Где је најинтересантније, ту је стао г. Карић. Он чека и верује, да ће штатистика боља више шта казати. Ево, шта би ио неко из изнесенога извући могао: У Србији добише са нисменошћу једно зло више или једну прилику више, да се греши; јер док се није знало за иисменост, није се знало ни за лажне исправе. Те голе цифре говориле би нам, како има жалосних поеледица цивилизација, — ако са писменошћу иде и ова упоредо. И то би жалостаи знак био за наравственост једнога народа. — Али да умекшамо

мало Г. Карић има право, кад каже, да би боља штатистика и више казала; али ја мислим тако боља, кад би нам изнела и то, где се дешавало то кварење исправа, и да ли је ту посао са меницама, на пример, био одвећ бујан. Па кад би овако добивене бројеве испоредили са приликама, које су све ово изазивале, онда би у неколико видели, какво је право стање, како стоји са наравственошћу у тим крајевима, А да ли ради ово штатистика? На какво ли размишљање може нагонити читаоца оно, што каже за наравственост народа у Србији на граници Аусгроугарске и Турске? Могло би но неког до тога уверења довести, да културни напредак не мора значити и морални напредак. Нашао би се и по који умни великан, који би у том уверењу утврђивао. Тако би онда са Русовом морали пожелети природно стање, дакле, да се разреши људско друштво, —• које квари. Није ли ово страшно данас тек? Овака размишљања беху не само даиас, него и онда још као ствар особитог ћефа тако исто, као што данас још по неко воли, да верује у премудрост прошлих векова. Тих неколико не ће да знају не само за моралан нанредак, не знају ни за какву и етичку еволуцију, него не ће да чују ни за какав културни напредак. И тој неколицини, који ово не ће да знају или верују, просто било, као и онима, који у мисирским пирамидама сматрају оличену мудрост стару: као да би представљале Питагорино нравило, или јога боље: да одношај висине према обиму основе даје нам Лудолфов број са Лудолфовом тачношћу ! Ми прихваћамо мишљење немачког философа Фр. А. Ланге-а о етичкој еволуцији и држимо, да помоћу њеном може моралпа штатистика своју мету постићи. Она ће нам протумачити ону загонетну појаву у Србији. Етичка еволуција узима пак, да се могу племенита и неплеменита својства у појединих народа развијати, велика дела пуна пожртвовања и некористољубља чинити, која се клоне само на опће добро; али и то признаје, да и таких дела може бити, која су само плод себичпости, егојизма и необузданих страсти. Па, замишљајући себи етичко средиште за дела једнога народа, наћи ћемо тако, да се сва дела клоне било на добро било на зло, или одилазе у наравствено равнодушну ексцентричност. Сви народи, дакле, немају једнаку моћ еволуције; тамо, где је ова већа, тамо ће бити