Stražilovo
Б р . 19.
да говориш само: била си у подруму, била си на љуљашци. А ја овамо баш лепо кажем . .. да сам. . . да је ... па опет прекиде. — Иа дед' реди: шта је ? — Ништа, осече се она. — Та кажи ми, шта си уситнила ? — Ако сам уситнила. .. Не да Наста последњу. Пређе и то и као да на том оста. Док Насту опет поче језик да измиче. — Долазио мени данас Милош бакалин. — Е! — Долазио баш пред мрак. Вели, баш мене тражи, и рече, има да ми нешто каже. Мислим се ја, шта ли то има Милош са мном; а он вели, како би имао коју с тобом да проговори. Мислим се ја, шта ли ће он с Тасом . .. Па знаш, његов је дућан тамо доле у чаршији, а тамо је и Сима Терзија, па рекла бих ја, то је Милошево масло ... а Сима има девојку ... па Милош мени .. . а девојка је на удају. Мајстор Таса виде, шта је Насти. Погледа на децу, а они, како лепо Наста говори, тако је и разуму. Таса но старом навикао, да му деца за тако што не разбирају, па се окрене Насти. — Иди, лези, бабо; виш', сан те завладао. Оно то је и требало ! Насти иређе љутина и перчин на глави. Стаде се дизати и крстити и грдити. — 0 анатема га . .. не може се пред њим ни говорити. Зло је то, кад је човек везан за инаџију ... Не ћу ни да ти кажем, мислиш ја не могу . .. могу ја ћутати к'о заклана. — И ћути! Наста из друге собе окуиила. — Да ћутим !... ја да ћутим ! Шта ли му је ноћас. Ја у подруму, ја на љуљашци, ја сањива .. . 0 часни крсте, шта ме нападе ова нанаст? Мајстор Таса развукао уста, осмешкује се како му она тороче, па најзад и у доброј вољи и као у шали рбче деци око себе: — Имао сам ја једну бабу Живану . .. Остало јој име у селу к'о наџак-бабе, но од куд ова моја да се умете на мој род? Сутра дан чим мајстор Таса нађе Насту на само, а он ће: — Кака је жено у тебе памет, да пред децом онако што помињеш ?! — А шта сам као ја хтела? Мајстор Таса мало жмирну очима и премери Насту ода свуда: — Вере ти, жено, мислиш, нисам се присетио? — Чега присетио ? — Да је Милош прводаџија. — А?
291
— Да је Милош дошао због Миодрага. — Зар и теби говорио ? — Није. — Па ко ти казао ? — Ти. — Ја?! — Ти, жено! Стаде се Наста присећати, где му је и кад му је могла шта рећи, а мајстор Таса изркну се два три пута, заклати раменима, да се ћурак боље набаци, и рече: — Чујеш жено, рекао бих ја, није он још за женидбу ... Млад је, невежа је . .. није ни за себе довољно јак, а камо ли да и другог храни и носи. А није му сва срећа и оженити се. Није то к'о некад што је било. Другојачије је сад од корена. Сада жена хоће много, а пара скупа, свет циција... све је друго сад. Знам ја, жено, и мени је мило, к'о и теби, да видим његово весеље и да, дај боже, номилујем унуче; а зар за моју радост, да се с отим играм, к'о да је то: данас овако, сутра онако ... А послен и млад је и да причека коју годину; а хвала Господу здрав је, не рачуна време и живот на дане. Наста стаде прегачу развијати, па дохвати мараму с главе и поче одвијати — види се, није јој нраво, што он говори тако .. . Као да се у њој нешто узиграло, те ни рукама мира не да, а ногама све одлаже. Кад Таса преста, она отхукну : — Знам ја, рече, што си ти то тако узео; теби је то запало на зуб, што ја то помињем прва; мислиш, не видим. За друго и немам шта рећи. Девојка је добра и за кућу је, вели Милош, чуварна ... носи и паре, Милош каже: двеста готовине и спрему. Шта ћеш боље, а после, зар му није боље, да се ожени, но да лудује и тумара које куда. — Није. — Но да јури? — Воље је, да му и то прође. — Е гле, од куд то ?! — Кажем, боље је. — Није. — Боље је, жено. — Од куд боље, Бог с тобом! И к'о би се са женом надговорио. Наста оста при својој. * * * Симе терзије је радња до дрвене ћуприје. Терзилук је још у оца радио, па кад му он умре, на Симу оста све имање и очев занат. То му је и било добро, а иначе у животу видио је и добра и зла ал зла ће бити више.
СТРАЖИЛОВО