Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВ/Ш ГРЧИћ.

БРОЈ 20.

У НОВОМ САДУ 19. МАЈА 1888.

ГОД. IV.

РАЈСКИ ЦВЕТАК.

Једног дана Бог ме дозва па ми рече: „ Буди сретан и радуј се, о човече! „За сву љубав, што је гајим ирема теби, Из мог врта један цветак узми себи." Сиђох у рај и иогледах биљке свете И међ њима видех тебе, рајски двете!

Занео ме слатки мирис душе твоје Па узабрах тебе милу, двеће моје. Анђели се узбунише ради тога И стадоше с тужним срцем око Бога. „Смирите се, Бог им рече, чеда драга, Овај човек заслужан је таква блага —

„Истинит је, благ и добар, Господ каже, И кад лаже безазлено — лепо лаже."

Војислав.

ПРВО УНУЧЕ.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУЕИЋЕВИЋ. (Наставак.)

■ ре, док се Миодраг није оженио, седи у дућану до неког доба и чисто дужи време и мисли: сваки час може се који навратити, да ма шта било пазари. А од како се оженио, чим сунце на седало, а он катанац на дућан, па кући. Ретко је кад, да му Милева не оде у дућан и кад ни једно посла нема, седну једно према другоме и говоре ма шта било, тек да се разговарају. Он ил' седи на тезги па се игра парчетом канапа ил' стоји пред њом и прича јој ово ил оно, а она се ослони на џак од пиринџа, па му само пиљи у очи. ■— Кад се огаздим, прича Миодраг, отворићу велики дућан. Шта је овај ? Ништа! Уложићу триста дуката у радњу, па да се мерим, с ким хоћеш . . . Шта је Тривун, шта Мазараћ ? . . . Ни да помиришу . . . Шта велиш, да тргујем са шишарком? — И с, њом прво. — Па дигнем у авлији чардак к'о црног Данила, и већи . . . с крај на крај авлије . . . а пун, нема места празна. Зовнем људе, да преврћу шишарку, а они за мало, па ето их менн: „Не можемо, газда-

Миле, више, поломисмо вратове . . . нема, газда, места ни да се може стати" . . . Ја шта ти мислиш!... Па преградим на пола и с једне стране шишарку с друге кукуруз. — Боље 'шеницу. — И кукуруз и 'шеницу, пун чардак к'о .. . . нема му равна, па то! Тек ево ти неког: „Помоз Бог, газда-Миле". Бог ти помогао, брате! „Чујем, вели, у тебе има жита и шишарке". А ја се градим, к'о и да не знам, колико има, и тек кажем: „ Има нешто мало". „Ја ћу да купим, ако ти је на продају", вели онај. „Па продајем, брате, не ћу је за зимницу. А колико ти треба?" „Једно десетак ока". Ја се тек окренем, к'о мрзи ме и да говорим: „Иди ти, брате, Милојку, ја не дајем на оке". „Ама ја хоћу, . . . ето, дај стотину", вели онај. „Јок, брате, ни на стотину. Ако хоћеш хиљаду, можемо се погађати" .... Јест' . . . а овај . . . па после трговпна иде к'о на зејтину. Пара пада не може битибоље... готовина у каси ни да се изброји . . . Ја . . . па тек ошинем коња и седнем у кола — купићемо и кола.