Stražilovo

306

СТРАЖИЛОВО

Б р . 20.

Седнем ја у своја кола, па хајд у које било село. Сретнем ма ког. „Чија је, вере ти, она њива ?" Знаш, видио сам је с пута да је добро родила. „Тога и тога," вели ми човек . . . хајд ја томе: „Ој, рођаче, да купим, ако даш, летину у класу." Онај се брат забленуо у мене . . . како је, мисли, ово чудо, па, к'о да није добро разумео, каже: „Штавелиш?" „Велим, да ми продаш летину у класу за готове паре" . . . Мисли се онај, кака је у овога сила и ко ли је и једва се угодимо . . . он ка 1 и неће, боји се: знаш не зна ме, ал' ја само док куцнем по џепу: звец, звец! . . . преломи га к'о ... к'о . . . Па шта велиш, добру магазу и бурад са сувим шљивама . . . Море кад тако узмем мислити, а ја се, чини ми се, растежем . . . растапам, од неке милине . . . Све ме нешто овако подилази . . . Милева упрла очима у његове очи, а мило јој слушати, како он говори. Како се занела, и не види ништа друго до неке чардаке, магазе, шишарку, шљиве и већ шта он помене. — А дућан ћемо, вели Миодраг, да уредимо к'о башту . .. Мек еспап овако . . . Све у један ред. Онамо гвожђарију . . . онамо џакове . . . онде сандук и ситнице . . . све као на длану. Није као ово... а после ово је тесно, нема где и да се окренем. — Виш! каже она, како се овај џак испречио на среди, к'о нека кладурина. —- Не ваља му место. "> — Не ваља. — Како би било да га склонимо за тезгу? — Хајде! Иа стаДоше вашарити по дућану. Да није умора, не би им се за три дана досадило. * * * Пође дан за даном, а месец за месецом. Ил' се негде гомилају ил' ређају, тек и они потекоше путем за својима и понеше собом много којечега и добра и зла. Свањивали су како којима, неком бели неком црни. За то није снаге од људске моћи, а оном другом Бог управља, Бог и заповеда. Миодраг са својом Милевом оста, како с прва поче. Нре његови мислили : престаће; ал ником није знање и памет за оно, што може бити — не погоди нико ! Њих двоје како данас, тако сутра. Једно без другог нигде, као глава без капе. Онима, што их се сете, кад их виде, и не пада то у очи, ал његовима, што му и корак прате, запиње око сваки час. Говоре ли му они, да се окане те беспослице и да боље свој посао гледа, а он ни да се осврне на то једва што их саслуша. Милка и очеву кућу заборави, и кад се сети, а она за други пут одгоди. Долазио јој отац. Готово

му и криво — морао је помислити, да му нома родбина дете отуђила — па кад виде, ако је да се на кога жали — само њој може замерити. У кући код мајстор-Тасе је пазе к'о рођену. Нит' што много ради, нит' је они терају; само душе да нема, да се потужи. А она мало мало па тек: идем у дућан. Има у кући с ким да разговара. Ту је Наста, ту јој заовица, па кад и кад и која комшика, а она се узврпољи : „Их, вели, шта ћу сама? Идем Милу." Једно по подне дошла Милка у дућан и стала уз дућанска врата, а газда Благоје нешто лепи на диреку. Милева се окрете Миодрагу: — Шта ли оно лепи газда Благоје? Миодраг очима где она показа па рече : — Издаје оне собе под кирију. — Које собе? — Оне у авлији. Док газда Благоје лепи цедуљу и глади руком, да се поравни, а Милева се загледала у њега и нешто замислила. Оде Благоје а њој очи као везане за онај дирек. Миодраг се нешто мучи око тефтера. па кад је виде, како се замислила, рече у шали: — Не ваља тако . . . Остаће ти очи отворене и кад спаваш, к'о у зеца. Она се на његов глас прену и осмену и тек рече, да не ћути: — Е хоће. Опет Миодраг развија хартије и разгледа, шта је бележио, а Милева прође два-триред по дућану. Зађе за тезгу и све са стране и лагано пође њему. Кад би до њега, она му наслони руку на раме и наже главу над књигу, као да и она чита . . . Миодраг, мора да је хрђаво писао, сави главу, нешто не види добро . . . бадава, слова све играју. Чини му се сва замрљана . . . а после, и чисто га тресе њено дисање . . . Диже он очи на њу, па ноче да се осмешкује . . . ни сам не зна зашто. — Хоћеш, да ми непгго учиниш? вели она. — А шта то? — Геци: хоћу. — Не знам, шта је. — Онако нешто. — Е?! —■ Онако, Бога ми. Хоћеш ли ? — Па хајде де хоћу. — И да се не љутиш? — Не ћу. Милева саже мало главом и дохвати кецељу за крајеве. — Знаш, рече, далеко је наша кућа, . . . и сам видиш . . . Ето ја пођем и све мислим путем: Ухза