Stražilovo

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

323

— Шта ти је? — Ништа . . . мети дете у колевку. Он га узе од ње. Први пут свој живот у живом држи на рукама. Загледа га мало боље а дете поче да мрда устима. Он га брзо епусти у колевку. — Јеси ли вечерао синоћ ? упита га Милка. — Јесам. — Шта си јео ? — А, чекај . . . нисам вечерао, а шта бих и јео... нисам ни био гладан. — Мучиш се ти, рече она— Хајде молим те, да се мучим. Оздрави ти и само се дигни. Јешћу ја и преко насита. Па заћуташе. — Личи на тебе, рече она. — Зар? — Каже нана: исти ти! — Бога ти, каже? — пита он радосно. — Вели: твој нос, твоје веђе, твоје очи . . . све као у тебе . . . сушто, вели, твоја слика. — 0, брате, брате! личи . . . а мали, баш личи, — па стаде трљати длановима — а ја не бих умео видети . . . Нана се разуме у томе ... IIст! спава... а ја се развикао. Ето на! пробуди се . . . ја и не умем друго но да вичем — па приђе колевци и поче да је нија. — Остави то, рече Милка тихо. — А што? — исто је тако и он пита. — Не ваља се сад за прво време. — Е!? — Тако Нана каже. Он заустави колевку, ал руку не диже с ње. Бојао се и мрднути, да не прави ларму. Наста уђе у собу и унесе кафе. Он на н>у руком, као да вели: лакше, лакше, спава. — Е баш мари много, — рече Наста гласно. — Пробудиће се. — Е хоће . . . јес, мислиш, оно је ти. Кад попи кафу, опет изађе. До ручка се мотао овде онде око куће. Ни на једном месту ни толико да се задржи, колико добро да одахне. Кад је ручао, као да му сан опет дође. Док не леже, није сео но трчкарао, а кад леже, поче се превртати. Само га неки умор у костима задржава, да се не дигне и — кад га и ребра заболеше, баш он да збаци капут са себе, а на дућанска врата уђе мајстор Таса. Миодраг ђипи, као да неко просу на њега џезву хладне воде. Чисто се од свог оца престравио. Мајстор Таса пређе преко дућана. Корача као и увек, онако тихо и одмерено, као да је сто пута рачунао, како ће коракнути. На лицу му боре још гушће, а оно само блеђе и прозрачније светли, као

жута кадива. Кад уђе у собу, где је Миодраг, и кад га спази, он као мало застаде, па опет онако искорачи и приђе њему. — Помоз' Бог, сине! Миодраг му приђе руци. Оборио главу, а очима гледа по патосу. — Бог ти помогао! Мајстор Таса дохвати столицу за наслон, па је привуче к себи и седе. — Уморих се, рече, док дођох... Ех! чинило ми се седећи, ди нисам овако изнурен, ал' вајде није ... Не може се. Шта има од куће довде?... И друго ми је овај ход... Да је нешто да морам ићи, не бих ни узимао на ум умор ... Овако ето заптине ме нешто ... Седи, да ти видим лице. — Нека, вели Миодраг, до сад сам лежао. — Седи де!... Лежао? Ја, тако је то!... Је си ли био уморан? — Нисам, но . .. ето, шта ћу .. . — Није твоје доба за лежање ... У твојим се годинама и од сна откида... Лежао да бо'ме, рече последње као за себе. Миодраг седе. Обе шаке спусти на колена а зубима стеже доњу усну. Мајсгор Таса отхукну, још једном диже руком десну ногу и пребаци преко леве. Па подиже ћурче више паса и извади кесу с дуваном и поче нунити лулу. — Прошао сам, рече, и ја тим иутем, којим ти сад идеш и сваки је и сваки ће, који по вољи божјој живи .. . Имао сам и ја другова, који су, како да кажем, који су , . : напросто нису марили за рад... По цео би се дан отезали и зевали као сањиви . .. Не ћу ја себе с тим да хвалим; оно и не види ми се .. . наопако је и са мном. Ал је са мном друго... мене нечовек довде дотера, а они, како који редом, ни један не умре, као пгго људи умиру ... Има такових свуда . . . зађи сад у коју било кавану па из реда сваки је од тих. Миодраг сави врат јаче и загледа дубље у пбд. — Ј&, учини мајстор Таса, тако је то, — па заћута и кад одби два три дима а он као из нечега да се прену. — Како ти иде радња? — Дућанска? — Па дућанска, ја и не знам, имаш ли коју ДРУГУ— Добро ради. — Добро, кад је добро. Кад си ми се ти родио, био сам тек почео, да од својих руку живим. Радови красно, жена паметна, ја заузет и — бо'ме вредан. Сто послова да су, ни жени не велим: помози. А кад ми се ти роди, помислих: ево мени за-