Stražilovo

322

Бр. 21.

Овде је . . . ево овде седела . .. и тек . . . нисам се надао никако . . . баш никако. Наста се окрете и, кад пође, онако с леђа рече: —• Зваћу те ја после . . . немој још долазити. Кад оста сам, све оно, што га је трзало, поче да се слеже . . . Кад му Наста рече, да је сина добио, узбрка се у њему све од пете до темена . . . свест му се поче да мути, као да га ко докопао да врти око себе ... На кад пређе то, и крв удари тише да иде; чисто му се сваки део на снази растеже и опружа, а некако нријатно дрми, као да га нешто изнутра голица . . . Изађе на сокак и више паде на клупу. Тек се сунце спуштало за брег, па изгледа као да из самог брега избијају неки ватрени млазови жуто сјајни и како снажно продиру кроз чисто плаво небо. Она светлост, што је брегу ближе, бљешти и силнија је, па се у даљини све више губи . . . дошла као распуштене власи сунчеве главе . . . а крајеви им по обзору од истока . . . Свуд наишла она лепа летња тишина, као пријатан дремеж пред сном и која свуд продире, где и зрак може, а преко њега запаја душу у жива створа и као да га нија да успава. Планине у даљини дошле модре и замагљене . . . па се чини да им се врх везао за висину ил' као да се спустио плави прамен с неба на земљу. И време спорије отиче — ил' се тако чини. Оне сјајне пруге полагано се гасе . . . над главом оста густо плаветнило . . . а тамо над самим заходом још се светли, ал' као да светлост из грдне дубине избија. Док и посљедни зрак не заигра, затрепери па утрну, као последња жишка на огњишту. У Миодрага очи отворене, ал он као да. их и нема. Игра му само мисао као у немирна детета сан. Све што му изађе на очи и што му мисао извади из душе, све је у збрци . . . ништа за себе не може да одвоји. Све се пред њим гомила, скупља, развија . . . час поврати, час сине, час утрне. Како се изгубио у тај будни сан, чу, да га неко зовну. Диже се, као да га неко потеже за перчин па издиже и гурну у дућан. Из авлије види Насту, где на њега маше руком. — Оди сад! Он уђе у собу и стаде више колевке. Наста диже лагано мараму са колевке, на изађе у кујну. Оста Миодраг сам. Како се и на нољу једва што и види, у соби пао јак сумрак. На све, што се погледа, не види се јасно, но замрљано, као да се крајеви отањили па се у мрак расплинули. Он загледа у колевку и у оној тами учини му се, као да види детињу главу. Сави мало више врат и јаче отвори очи ал' како марама

над колевком заклопила и оно мало светлости, пе виде ништа боље. С детета баци очи на Милку. У оној белини, на којој лежи, лице јој мало јасније, а по лицу извијени јаки ожиљци. Испод очију модри урези а од носа ка уснама дубоке и савијене боре — све то трагови муке и бола. Мора да је умор савладао; затворила очи, леву руку метла на груди, а десну пустила по јоргану. Смирила се као да спава. Он се загледа у њу и поче пратити очима како дише. Опет завире у колевку ал мрак већ освојио свом силом. Под марамом у колевци тама као у подруму . . . већ се не види ни лице Милкино . . . кревет као да није на патосу но да сам душек стоји у ваздуху . . . Фуруни се изгубио облик па дошла као нека грдна мрља . . . као неко страшило . . . а према кревету по дувару све бљепгги светлост, што је продрла из кујне кроз кључаоницу. Миодраг се издиже на прсте, па као да по омтриљцима гази, пође да се гига ка вратима. Обема рукама ухватио кваку и лагано притиште. Реза јаче шкљоцну а он готово загризе уснице. Отвори врата, колико да се провуче, па опет онако тихо затвори. Кад изађе на свет, ваздух одлукну, као да га је који дотлен стегао прсгима за гушу. Није смео у кафану, ни ма где, где не би био сам. Како ноћ наиђе и умор га савлада, онако обучен прилеже у ону собу до дућана' и није добро ни легао, а сан га савлада. Сутра дан се дигао са сунцем. Мислио је, сви спавају, па лагано приђе прозору и поче да прислушкује. Како се запрепасти, кад опази да су будни, није ни помислио, да они нису ни тренули . .. Он се опет лагано повуче натраг и дође до бунара. Извади кофу воде и онако свежом поче да се пљуска. Пљусну се два три-пуг, па заостане и гледа, како се кап спушта с лица у кофу, и како свака замрчи његов лик у кофи и како он игра у води. У дућану шегрче намешта ствари — као и увек. Он дође до дућана и тек му дође нешто чудновато. Како би било, мисли, да цео дан ни од ког паре не прими. Па и сам виде, да је то глупо, ману руком као да муву тера и рече: којешта! Опет пође по авлији . . . све искоса од куће. Док неко лупну с прозора и виде, како неко маше руком на њ. Уђе унутра. Соба развашарена, као кад се устаје. Он прође по соби на прстима и дође до Милке. Она се мало нагла, држи у рукама малог и доји . . . Лице јој мало живахније, изгубили се они дубоки ожиљци по њему. Миодраг не диже очи на њу, но се загледа у празну колевку. Милка како хтеде да спусти дете, мало јаукну. Он је погледа.