Stražilovo

328

СТРАЖИЛОВО

Б р. 21.

хтела ни да се бар мало одмори, иего. изађе из облачионице, ирими Бритвићеву понуђену руку и нође кући. Олуја је, истина, нрестала била, али после кише, која се баш добро нападала, било је то јесење вече врло хладно. Путем јој је Бритвић напоменуо и световао јој, да своме оду за неко време не говори ништа о њиховом разговору. Доказивао јој је, како би се то у овом тренутку, кад јој је оцу тако врстан пријатељ умрво, зло дојмило његова срца. Пред самим сганом не пропусти још једном декламујући уверити је о својој љубави, већ својим начином. Јелка се стресе неколико пута од зиме. Није му ништа одговорила, јер у грлу је нешто пекло као ватра. Бритвић је то протумачио као знак узбуђења и на послетку је пољуби у руку, опрости се и пође натраг у позоришну гостионицу, корачајући победоносно, као Јулије Цезар. Јелка уђе у своју собу лагано и на ирстима, да

не би пробудила стару. добру тетка-Јулу, своју газдарицу. Глава и руке су јој гореле као ватра, а нека грозничава језа пролазила јој је кроз сво тело. Ни гласка није могла од себе пусгити. Легла је, али сутра дан, када је тетка Јула по свом обичају лагано отшкринула врата, да види своју голубицу, — тако ју је звала, — зачуди се, кад је нађе будну, сву бледу и изнурену од јаке грознице ноћашње. Уз сву тугу, коју је чика Зоран на путу преживео, затече још и своју јединицу болесну. Бритвић је седео уз њену постељу па је брижно неговао и испуњавао налоге и савете лекарске. Чика Зоран га пољуби у чело, захвали му, а за тим је сам настојавао око свога детета. Још су само две представе даване у С., и то без Јелке. Онда се друлшна кренула на зимницу у Н., где ју је публика жељно ишчекивала. (наетавиће се.)

КЉИМЕК Б0РУТА. нриповетка из пољскога живота. напи€ао владислав окоњски. (свршетак.)

: о ти јади као да не беху превршили меру ' несреће јаднога човека, јер једно јутро Врест се не диже с постеље. Док је плео, макар споро и полако, своје кошаре, дотле је зарађивао, да има лончић тоггла јела и не беше Борути на врату. Сад, кад се разболе, придођоше раднику трећа гладна уста, да их храни. Осећаше то бони старац, па за то и јест удиљ говорио: — Дотуци ме, дотуци. За неколико дана живота, што ми још преостаје, не ћеш монети греха на души. — Не кушајте ме, — одговори Борута, не знајући, како да се искобеља из пропасти. Три дана нрођоше без рада. За та три дана Кљимек баш ништа не узе у уста. Болеснику даваше ременарка по мало млека, Марица се храњаше обирцима од кромпира. Глад — само једна реч, а шта ли је патње! Чини ти се, да у њој свако слово јауче. Јаук се тај не отима никад из једних уста, него бруји у хору. Где кужна аветиња залепрша својим самртним, рупцем, онде не пада једна жртва, него читаве поворке. Тако и у Ненђи. Онај исти драмат, што смо га пратили у животу Кљимка Боруте, одиграваше се у животу многих сељака тога села, па -и у провинцији. Немање рада, неродица, поплава разавише широку слику убоштва, на којој судбина нашега јунака беше само малешни део. Не беше он несре-

ћан за то, што није имао рада и што беше оскудица, него за то, што се налазио у таком колу, које је иста погибао задесила. Док се беда дала гушити и док се могло спасавати, дотле су њене жртве трпеле свака за се, не знајући једно за друго, с уверењем, да само сваку од њих љута судбина гњечи. Кад најзад нригушене патње избише у гласан вапај, слише се у страшан крик ужаса и очајања. Оно, до душе, од летос у Ненђи. као и у њеној околини, бесни невоља, ал тек у јесен, кад се угасну нада у спасење, када пуче будућност као тамна, ужасна ноћ, из тисуће груди изви се страшна лозинка глади. Лозинка та злокобним одјеком забруја но целој провинцији, по целој држави, одби се о престо, прелети за границу, јави целом свету о погибли. У том страховитом хору беше и Борутин глас. Три дана, као што рекосмо, ништа није јео, а уза то мораде да гледа, како му се дете храни обирцима од кромпира и како Бресг догорева као свећа. Стари му овчар раздираше срце не само својим изгледом, него и својим речима. — Мој црве, — говораше, — не брини се за ме, један сахат више или мање, није ништа. И боље је, да ме беда угуши. Гледај ти за се и за Марицу. Мене све да храниш медом и шећером, не ћеш ми повратити здравља. Једна грозница, па је свему