Stražilovo

Б р . 22.

„Бранковића", што одбор очекује од вас, као од најобразованијег српског глумда, да ћете ту улогу онако извести, како је писад замислио, и како ћете задовољити сувремено мишљење о карактеру тог великог српског властелина." Рајко се замисли мало. Речи Хади-Антоновићеве погодише; после кратког ћутања пружи руку млади глумац своме претпостављеном, коју овај' прихвати. Са особитим нагласком самопоуздања рече млади Рајко: „Господине потпредседниче ! Захвалан сам вама и славном одбору на том лепом мишљењу о мени. Ја ћу се трудити, да вам свима покажем. да сам и у тој неблагодарној улози — уметник." „Сретно!" 11а се растадоше. * Спрема се Зоран, спрема се и Рајко! Жесток ће се бојак бити на Косову. Приказивање „Боја на Косову" није била новина за Н—ане, али се они ипак тога вечера искупише у великом броју у позоришту, јер их је вукла радозналост, да поред нове поделе улога виде још и оглашено ново историско одело, нарочито прављено за тај комад. Исто љубопитство довело је чак из 0—а и старога књижевника српског, писца „Боја на Косову". Честити старина седео је у првом реду до потпредседника Хади-Антоновића. Пред њим је лежао у велико.ј кутији ловор-венац, са грдним тробојним тракама, али на тракама није било исписано ничије име; он је тај венац наменуо ономе глумцу, који најбоље својом улогом погоди његове мисли. Пошто је орхестар престао, завеса се подиже. Представа се отпоче са двема дворкињама, настави се са Вукосавом и Маром. После првог експозицијоног момента, после Марина удара на Р)укосавин образ, указа се на позорници Милош Обилић, чика Зоран. Бурно пљескање и усклик „живио!" трајаше неколико тренутака. Чика Зоран се удесио, па све пишти на њему, а од злата и драгог камења не да гледати у себе. Староме књижевнику задрхта срце од радости; баш таквог је Обилића себи у машти и представљаво. Тек што је Милош дознао за сукоб међу женом и сестром јој, на стражња врата богато украшене дворане указа се млади Рајко као Вук Бранковић. Место шпрљавог, црног, са гадном брадурином Вука, каква су га дотле други глумци приказивали, указа се величанствена појава, са мало блеђим, али ипак зато мужаственим, лепим и господским ликом, у сјајном оделу првог српског властелина и великаша. Мирно и достојанствено, пошто је летимично

345

само погледао у пашенога и свају, запита је гласом, који је тутњио, као што тутњи потмула грмљавина, иза које ће гром ударити: „ Шта говори свет за Бранковићем?!" Ниједна се рука не маче, нико се не иокрену, али је зато мртва тишина владала међу гледаоцима. За правога глумца ово је највеће одликовање, што му може публика дати и што он сам себи може извојевати. Држање и начин приказивања у младога уметника, занео је гледаоце, старога писца, Хади-Антоновића, па и самог чика-Зорана. Посматрајући Рајкову игру заборавио је чика Зоран на своју улогу. Клица зависти увукла се у душу овом старом глумцу. У место да речи Милоша Обилића говори одушевљено, ватрено, наглашаваше их са очевидном завишћу, мржњом и неком врстом пецкања, те тако месго јунака Обилића створи се слика мргоде и завидљивца. Ипак му је публика одлазак са позорнице пропратила одобравањем и пљескањем, само што је то пљескање долазило из крајњих редова седишта и са галерије. После кратка призора са женом својом остаде на позориици сам Вук Вранковић. Полако дизаше он своју дотле погнуту, горду главу. Не беше то више она глава, коју видеше гледаоци у почетку призора. Ие! Као дивља звер, кад је међу гвозденим решеткама па је с поља шибају, тако је било лице Вуково. Гласом, који као да испод земље долази, као да није човек те речи казао, него сам сатана, заврши Рајко : „Обилићу ! Добро с' узми на ум, Бранковић се грозно освећује!" — Завеса паде, као да се навукао мрак на ту паклену душу, а из тог ће мрака излетати сами демони, да угасе светлост са свим. Мртва тишина дуго је владала, и онда још, кад је завеса.у велико била пала. На једном, као кад из ненада почне падати туча, осу се из свију редова пљескање. — Први пут је изазвала српска публика Вука Бранковића. Као разјарен рис беснио је чика Зоран. Он то никад није могао ни замислити, да ће српска публика изазвати издајицу Вука. Муњевитом брзином пролетале су му кроз главу мисли једна за другом. „Ох!" мрмљао је кроз зубе, „знамо већ, господине Рајко, и ми, како се фабрикују аплаузи; то је ваше масло!. .. Али не, не, тако подао није могао бити, то је масло господе, коју сам ја вређао у љутини. Па зар се тако подло светите, господо?" Он се маши обема рукама, које су дрхтале од горчине, једа и узбуђења, за пас и сабљу, хтеде све здерати са себе, па да оде за навек из тог проклетог позоришта, које му је одузело све, што је дотле имао. У том истом тренутку дотрчи му Јелка, сва уплакана.

СТРАЖИЛОВО