Stražilovo

844

СТРАЖИЛОВО

ниду. На пробама било је Јелки допупггено, да своју улогу маркира, из обзира на њену слабост. Хаџи Антоновић је приметио, да Јелка не говори природним својим гласом, приметио је и подражавање, али све је он то приписивао Јелкиној болести, с тога јој на пробама, које је он редовно посећивао, није ни примећивао ништа у том ногледу, но само онде, где се односило на саму студију. Јелку је још у облачионици немило дирнула сјајна тоалета госгтођице Серафине. Она је изненада наследила неког свог стрица, па је направила сјајну тоалету, у мислима, да ће јој сад одбор морати допустити, да и она приказује љубавнице, те је на силну молбу искамџила улогу „војвотпиве Буљонске" у данашњем комаду. Зато је Јелка гледала, да својом игром допринесе оно, што јој је у тоалети недостајало. У половини представе била је сва нублика на чисто с тиме, да Јелка у свему подражава трагичну љубавницу. Неки су то потпуно одобравали и тврдили, да је Јелка потпуна уметница, исто тако, као и госпођица Јулија. „Е, баш га игра ова девојка, право вештачки," рећи ће један, који је мислио, да се савршено разуме у уметности. „Могла би и у Бечу играти!" „У! У Бечу! Што ниси одмах казао: у Паризу?" иримети злобно давнашњи један обожалац госпођице Јулије. „Па и у Паризу! Зашто не? Зар мислиш, да и тамо боље изигравају ?!" „А јеси ли ти био у Паризу?" » „Нисам био, али знам, да и тамо баш не може боље бити !" „Бре да видите ви то у Београд, кад га изигравају!" рећи ће тек Србијанац Тоша Еицош. „Е већ ви Србијанци све боље знате !" „Па није то брате: „ми Србијанци!" И тамо су глумци све одовуд из прека." „Ја мислим, да ова госпођица не уме да влада својим гласом!" приметиће Пражек, коровођа Н—ског иевачког друштва. „Па глас ће се већ дотерати и развити вежбањем", доказивао је опет неки високи господин, са врло зналачким лицем. Док се овакав говор водио у публици међу другим и трећим чином, дотле је Хаџи Антоновић отрчао на позорницу и благим својим саветима упућивао Јелку, да природније говори, да не иде гласом у висину, која је дели од свију осталих. „Верујте, госпођице, већ и саме хармоније ради требало би да тражите дубље тонове. Мушки глас је по природи крупнији. Нарочито је глас у господина Рајка сувише јак и крупан за љубавника, али

то је његов природни глас. Говорите дакле и ви својим природним гласом. У љубавним је призорима врло лепо, кад се мушки и женски глас иреливају једно у друго, а не кад одударају!" У току треће радње приметио је Хаџи Антоновић, да његове речи нису наишле на право место. Јелка га, онако узбуђена, није разумела, и место да су јој савети Хаџи-Антоновића помогли, учинили су горе. Мислећи, да јој је глас слаб, почела је још већма викати, услед тога је и игра рамала, јер је све ишло у неком неприродном патосу. Хаџи Антоновић је увидио, да је сад све касно, с тога и не оде више на позорницу, да не би горе учинио. Са неким жаљењем често пута би се замислио, па је еа негодовањем пратио даљи ток представе. У последњем је чину Јелка једва говорила од промуклости. У призору, где умире, у полулудилу, кад јој је требало највише снаге, била је са свим малаксала. Напрегне све силе, да узвикне као тпто по улози треба, кад позна свога драгана, „Морисе!" Викнула је, али је то било и последње. Ни гласка випГе није могла. Хватала се грчевито за врат, казивала је рукама нешто Рајку „Морису." Публика је са напетом пажњом пратила ту нему игру Јелкину, али кад и њој би дуг ггризор без говора, поче негодовати. На срећу се сети Рајко, те заврши својим последњим монологом комад. Шаптало се опет изгубио, те не даје знак, да се завеса пусти Хаџи Антоновић се ужурбао у публици. У то дотрчи Бритвић, који се одмах досети јаду, те рече слузи, да спусти предњу завесу. Представа се свршила без икаква утиска. Чика Зоран је на рукама однео своје дете у стан, проклињући и онај час, кад је и он и његово дете ступило први пут на позорницу. На срећу те та болест у врату није код глумаца од бог зна каквих злих последица. После два три дана удисања топле паре са' медикаментом осећала се Јелка опет доста добро, само је рапавост трајала. Седила је код куће те спремала своме оцу ствари за представу „Милоша Обилића." Везла му је пас са лажним златом и камењем, китила му калпак са перлама и шкољкицама и т. д. Кукавни чика Зоран! Поред свију невоља ипак га је могла да одушеви помисао на тријумф. Жестока се борба водила међу Хаџи-Антоновићем и младим Рајком, кад овоме први саопшти, да ће он приказивати „Вука Бранковића." Занесен досадашњом славом оставио би млади Рајко одмах српско позориште, да Хаџи Антоновић не беше вешт човек те да не умеде свој говор с оне стране почети, с које ће најпре постићи цел. „Вама се за то овде у Н—у поверава улога