Stražilovo

360

ЧИКА ЗОРАЊ

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ ГЛУМАЧК01' ЛСИВОТА НРИЧА М. К. Д (Свршвтак.)

: рави морнар осећа се сретним тек кад је на мору. Он гледа на земљу, на шуму, еа брегове са блаженим неким осмејком. Сретан је, кад нриспе у луку, кад ступи на земљу; али то све мало траје, те ои са жудњом очекује час, када ће се на галији разавити једра, да га опет однесу на површину морску, да га шибају ветри, сунце да му жеже теме, и да се бори са олујом и буром. Тако исто и прави глумац гледа са своје позорнице другу позорницу — свет! Како би било ономе морнару, да га судбина одреди, да, место на мору, међу бреговима мора живити? Све патње и невоље, које су на чика-Зорана наилазиле, док је још на позорници био, нису могле погнути ону горду главу. Један тренутак блаженстка, заноса и славе на позорници застрво би сав јад и чемер у животу. Олучасте бразде на бледом лицу, две дубоке боре на до сад глатком челу, проседела дуга брада и оиуштени бркови, јасно су казивали, да је чика Зоран за кратко време много нрепатио. Није прошло тек неколико месеци, од како је напустио позорницу а нови га удар снађе. Најбољи н>егов друг и пријатељ, створ, који га је разумевао, који је делио са њиме добро и зло, његова добра жена, носле кратке болести, отишла је богу на истину, отишла је, да се више не пати. Да није било доброг Хаџи-Антоновића, не би имао чиме ни саранити своју жену тај некадањи славни глумац, а садањи дневничар у одветничкој писарници. Сваки удар судбине, који га је постизавао, преписивао је чика Зоран позорници! Па ипак, шта је то, што је по каткад издизало ону погнуту главу? Шта је то, што би разведрило онај натуштени лик чика-Зоранов, кад би јутром рапо полазио, из најудаљенијег краја вароши, из свога стана, у писарницу, на своју дужност? „Ој Што срца имате. Насмејте се на ту љубав, Коју не схватате!" Иозорница је то! Помисао на сретне тренутке заноса и славе! Да је чика Зоран у време почео; да су прилике нашег позоришта биле друкчије; да је све ишло својим природним током: чика Зоран би се успео као глумац на висину правога уметника, јер све, што је чинио и радио, и као глумац а и доцније, казује нам, да је чика Зоран био од оних глумаца, за које се каже да су избрани.

Била је недеља. Чика Зоран је отишао, да однесе неке ручне радове Јелкине старој некој госпођи, која је за своје кћери куповала готово сваки вез из Јелкиних руку. Јелка, кад је оца испратила до врата, врати се у своју малу и сиромашну собицу. Поглед јој паде на лик покојне јој матере, она клече пред тај лик те стаде плакати и плакаше дуго. Сретно је женскиње! Њему сузе, ако и не однесу сав бол, бар га донекле затопе. На вратих се зачу лако куцање. „Слободно"!" У собу ступи млад човек. Густа црна, али млађана брадица са мрким наусницима покривала је лице бело као снег. Елегантност у понашању и непретераност у оделу одавали су младићев леп укус. „Клањам се, госпођице!" једва промуца младић, пошто је ступио у собу, и застао као кип код врата. Усне су му дрхтале, а очи су му биле упрте у Јелку, која подиже очи на младића, али их брзо спусти. Учини јој се, да је то неки чаробан сан, у који она не верује и који не може да схвати, па ипак јест, оп је то, он је! Она на ново подигне очи, којс су још биле влажне од суза. „Цветко!" кликну па полети младићу. Положи своје обе руке у нружене Цветкове. То је био нрви чист и јасан глас после Јелкине промуклости. Да је тако узвикнула: „Морисе!" као сада „Цветко !", задивила би гледаоце. Тај усклик излетео је из душе, из усхићеног срца девојачког! Ни једне речице дуго нису проговорили ; па ипак су и питања и одговоре налазили они једно другоме у очима, на лицу, у уздасима. И једно и друго мислили су једно: на своје покојне родитеље. Кад је и то прошло, седоше једно крај другога, и као да се јуче растали, као да су још деца, стадоше причати једно другом догађаје из прошлости. Јелка му у кратким потезима нацрта цео свој глумачки живот. Цветко је слушаше са неким задовољним смешењем. „Видиш, Јелка!" отпоче Цветко. „Можда је то сва моја срећа! Можда је бог хтео, да ми с друге стране накнади, што ми је ускратио. Ти не знаш, да сам толико пута хтео и сам да одем у глумце, и од тога ме не би ништа задржало, па све и кад би се мој покојни отац томе противио, да сам само иначе био способан за то. „Како то, Цветко?"