Stražilovo

Б Р. 23.

361

Он је ухвати за руку, лако је стиште и као стидећи се запита је : „Па зар иишта не примећујеш на мени?" Јелка му погледа у лице, и сад тек примети, како ггочесто Цветку једно око заигра и то оно, под којим се видила на образу бела белега. Јелка лако порумени. Сад тек опази, да нису више деца. Спусти очи па га тихим гласом запита: „А шта је то?" „Не сећаш се зар? То је вечита успомена на тебе! То је видљиви споменик твога првог ступања у глумаштво. Јелка, ја сам то својом крвљу забележио! Хоћеш ли, да ти опростим, а ти ми то накнади — — —" реч му застаде. Он склопи обе руке, као на молитву. Срца им задрхташе, Цветко клече поред Јелкиних ногу, подиже још једном склопљене руке и само промуца дрхтавим гласом: „Јелкамоја!" Јелка притиште обе руке на своје лице. Груди јој се надимале. Она клече поред Цветка, који јој лепу главицу притиште на своје мушке груди, па јој љубљаше злаћану косицу оном жудњом, као што љуби отац своје јединче, које Је био изгубио. А над њиховим главама као да дуси њихових родитеља запојаше:

„Да сте сретни! Да сте моћни! Да сте благословени ! и У стару, скоро запуштену кућу покојиога господар-Данића ушао је нов живот. Цветко је обновио радњу свога оца. Својим понашањем и трговачким, на страни стеченим, искуством прибавио је себи опште поштовање. Женски свет све је врвио до лепог трговца. Чика Зоран опет станује у свом малом стану из авлије. Није могао обуздати своју глумачку страст, него је засновао у Н—у дилетантско позоришно друштво, коме је он управитељ, а Јелка му је први члан. Она истина нема више оног звучног гласа, али све, што говори, говори из срца и добацује у срце, а то више вреди, него најзвучнији глас. Зато Н—ани све врве у позориште, да је се нагледају и наслушају. * Нод истим оним дудом, под којим је некад са Данићем седио и разговарао се, цупка сада чика Зоран на крилу свога кочоперног унука Милоша. Можда будућег „Обилића"!

-с- ОЗбОЗ-

СРПСКЕ НАСЕОБИНЕ У ШТАЈАРСКОЈ И ВАРАЖДИНСКОМ ПОГРАНИЧНОМ ГЕНЕРАЛАТУ*)

ПРЕРАДИО ДР Сваки ће, држим, знати за ону велику сеобу Срба у угарске земље, која се догодила при крају XVII. века а под предвођењем патријарха Арсенија Чарнојевића. Србима. је већ било додијало робовати Турцима, а патријарх Арсеније, као добар Србин и искрен родољуб, заиста се бринуо за свој народ. Јужне угарске земље, у којима данас Срби живе, у силним ратовима са Турцима, биле су скоро пусте и тако непријатељским унадајима отворене. Аустриском двору је јако морало до тога стати, да се ти крајеви населе, јер прво: не би те земље стајале пусте и он би отуд хасну брао, а друго: што Турцима не би отворен био пут, који води у ужу Аустрију, за коју су Хабсбурговци највише стрепили. За то је аустриски двор и стао у преговор са Арсенијем патријархом, те овом обећао златне куле, само да иреведе Србе у Аустрију и да их тако избави из турског роиства. Арсеније је престао на понуде аустриског двора и он изведе Србе из своје старе иостојбине у нову — али им тиме не поможе много. Срби су и даље гинули у ратовима а при том и даље бивали гоњени за своју веру и народност.

П. ПАДЕЈСКИ. Али није само Арсеније довео Србе у угарске земље; ми њих налазимо ту још много раније. Има знакова, који кажу, да су Срби ту још у XII., XI., X. и још много пре живели. Шта више, ми налазимо на палатине из тог доба, који, судећи по имену и другим знацима, морали су Срби бити. Но те српске насеобине морале су доста ретке бити. Оне су тек у касније доба појачане; особито пак у XIV. XV. и XVI. а највише у XVII. веку. Кад су Турци освојили велики део балканског нолуострова, скрхали моћ српске државе и преплавили Босну - почеше Срби напуштати сво.ј стари завичај и тражити нов. А тражили су гау Угарској. У ратовима, које је Жигмунд против Хусита водио, налазимо и Србе. Кад је оно ђурађ Бранковић уступио Београд Мађарима за неке градове у Угарској, населише се тада многи Срби у те градове. — Кад је у Србији пало Смедерево и Ново брдо, пређе у Угарску велик број Срба и ту оснују Јаноиол и друга места. Владислав I. даде им и неке повластице. За владе Матије Корвина доведе Стеван ђурђе-

*) С1е 8ег1зеп-Ап81ес11ип§'еп ш 8(;е1егтагк ипсЈ 1т Л^агажЗтег Сггеп2-0гепега1а(,е, уоп Ргој\ 1)г. Н. Ј. ВМегтапп.