Stražilovo

СТРАЖТГЛПБО

ТЗА ЗАВАВЗМШУКУИК&И ј ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 25.

У НОВОМ САДУ 23. ЈУНИЈА 1888.

ГОД, IV.

КАКО ЈЕ ШЕВАЛВДА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ПРИЧА СИМО МАТАВУЉ. (Наставак.)

VI. Шта и дијете можз доживјети у један дан. Бакоња и Стииан иђаху, што су боље могјш, али заостајаху прилично иза доброг коња фраБрнина. Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи, но га ниташе за ово и за оно, које је оно село, куд води онај пут, откуда тече Крка и т. д. Кога год срету, свак поздравља фратра: »добро прошли, вра Брне!« и свак пита Стипана, гдје је био дујо и чији је клапчић. Бакоња се чудио, гдје толики парод познаје стрица, а ето су одмакли бог зна колико од Зврљева! Кад у некој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, вукући господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави : ваљен Исус ! За њим, у кошу, извалила се двојица, каке Бакоња никад ни у сну не усни. С десне старац неки, сиједе браде до паса, а па глави му некака капа, као голема печурка. С лијеве чачурак неки, сух, испијен, а на. кукасту му носу стаклени нрозорци. Обојица зачараташе, размахујући рукама, док у неке старкеља извади неку кутију и пружи је стрицу, а он узе међу два прста црна пенела из ње, шмркну га и кихиу. По што даље кренуше, Стииан је на чуду био да маломе све разјасни. »Стари је медик а онај чачур иекакав чиновник. Били су у Братишковцим, међу ришћанима, да развиде за неко убиство. Онаке хаљине и капе носе ио варошима сва господа. Оне прозорке носе људи, који добро не виде. И онај се пепео шмрче, да се оснажи вид. Онај језик, што је слушао, зове се талијански и њим говоре сви учевни људи. »ГГрке« значи: зашто, »ши« значи: да, »же« : јест, и т. д. и т. д.

Супце бјеше одскочило три копља, кад стигоше к води. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се нропињао и бацао задњим ногама. »Који му је враг јутрос! ?« вели фра Брне. »Та није му првом!« Најпослије весла ударише и лађа се отисну. Стипан стоји на сред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклонио очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста, па им довикује: »по- лако ! но-ла-кооо ! Чу-вајте, да се не при-панеее! Чувајте, да не при-бије ноге, кад и-за-ђеее! . . . Бакоња се запањио за фратром и зинуо. Чујао је он много и много причати о свему, што му сад бијаше пред очима, али је све то куд и камо друкчије, него ли што је он замишљао! Ето вода кркља и кркља, као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода! ? У Зврљеву нема до убала, па кад љети пресахну, ред се ломити на далеко, до неког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога и свак тражи да ирије уграби! А овдје могла би пити сва чељад, што је има на свијету, и сва стока, што је људи држе, и све звијерке и све птице, па не би отпили толико, да се позна! . . . — А каке су оно птице, што се клате тамо амо над водом! Онакијех ље нема у Зврљеву ! Повише су голубова а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле! једпа слети као стрјелица у воду, па изнесе нешто, што јој се копрца у кљуну ! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Птице лове рибу! ! Е, шта све не бива у манастирскијем околинама! . . . Сад Бакоња пожеље, да му је бућнути у воду, иак се иросушити у ајеру на сунцу, иа опет иљус! и све тако, докле га од