Stražilovo

402

СТРАЖИЛОВО

БР. 26.

а након једнога сахата он га пробуди и иоведе најприје у цркву. Ваља рећи, што јест: црква и с поља и из иутра бјеше у најбољем реду. Четвртасте плаве и црвене плоче, којима бјеше под патосап, сијаху као огледала, а тако исто и мраморне степенице испред великог олтара, као и пред осталијех шест олтара. Стубови позлаћени, свијећњаци, криволети, кандила, све бјеше освјетљано. Велике и лијепе нрилике и кипови анђелски и светитељски, све то бјеше као ново. Цијеви на оргуљама — којијех дотле Бакоња не бјеше ни видио, јер у Зврљеву нема тога као да бјеху од сухога злата. 1Јо дну застора на светијем трпезама висаху дијепо оплетене читке. Кушмељићу се учиње, да је у рају, те га једва Грго извуче. Одатле зађоше иза манастира, те прегледаше коњушницу, гдје је гризло четир лијепа коња седленика и шесг сејсана. Отоле одоше у наслон, пун говеда, па у јарило, пуно ситне стоке, па још обиђоше млин, виган, иоказа му и двадесет уљаника, упозна га са два коњушара, три чобанина, са млинаром и ковачом, иоздрави се Стипаном, који је као неки делија ходио уз фратре, кад би који гдје путовао, пак се вратише у манастир. Кад би доба вечерњи, Кушмељић се приби у нугао. Стриц му служаше. Шест редовника, ио три са стране, седијаху око великог олтара. Она два ђакона стојаху. Сва три ђачића обукли бијеле стихаре. Двојица махају кадионицама, а трећи клечи. Од једном запојаше сви, најприје из тиха пак јаче и јаче, иак забрујаше оргуље, те се Кушмељићу коса накостријеши од милине. Он се обрпу, да види, ко свира, кад ли Тетка сједи испред цјеви и решета главом. Појање бијаше тако сложно и лијепо, да би Бакоња драге воље цијелу ноћ слушао ... Вечера прође истијем редом као и ручак, само што га ђачићи и не гледаху, а камо ли да би га задјевали што. Грго му намигиваше, као да му ћаше рећи: »Виш", како си их укротио!« Послије јела, помоли се фра Брне на вратима и пита: — Таа-аако! Како је тај ? Је ли галијота гнто? — Није, фра Брне, крижа ми, него баш ка јањац! вели шјор Грго. — Таа-ко! Допрати га ти к мени! Грго га поведе у средњи тријем, па уђоше у једну ћелију. Ту је било доста књига наслаганијех у једној полици, један диван, четири

широке столице са наслонима, неколико слика на артији и један обли сахат на дувару. Из те собе улазило се у другу, гдје бјеше стричева постеља и још покујства, а, и у њој клопоћаше други сахат, истога облика као и први. Дујо дође и проговори нешто талијански, на што кувар донесе из собе, гдје бјеше кревет, један јорган, који он иреви и просгрије под књигама. За тијем донесе суканац и диже са столице кожни јастук, пак га стави на крај јоргана. — Таа-ко! рече дуго зијехајући. Изуј опанчине и назупке прид камаром, па лези. А сутра, чим устанеш, узми онај суд и донеси фришке воде с оне чесме крај вигња. Јес' ме разумија! А видија си већди је! Таа-ко! Добра ноћ, Грго! — пак затвори врата од своје собе. Грго оста још мало, да поучи дијете, како ће замандалити врата из нутра, како ће утулити свијећу и гдје ће наћи кресавице, горе ће изаћи, ако му устреба, пак оде и он. Бакоња се прекрсти у хитњи, дуну свијећу и заспа с мјеста, као заклан. Шта ли се није врзло по његову мозгу, боже! Села, народ, онај сиједи брадаш и његов друг у колима, вода, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква и оргуље, паприка и тучња. . . и с в е ш т о ј е т о г а д а н а п р в и п у т в идио и доживио. Тај је дан, може бити, знатнији у његову животу, него ли и један други, с тога смо га и хтјеЛи на по се описати . . . У потоњу Бакоња снијеваше све љепше иза љепшега —■ тако је он барем причао. Баш усни, е они ђачићи, што их је излијемао, добили крила, па га носе по ајеру. Око њега лете »пајунови« и »вараунке«,галебови и остале птице, лете, лете по врх Крке. Фра Тетка сједи на облаку и куца прстима по оргуљама, па сви пјевају: и ђаци и птице и пешто над њима, и тамап да се дигну на више, у неки румени облак, кад ли стаде нека треска . . . Бакоња се прену, па онако траповјесап пита: — Ко је! — Отвори, магарчино, брзо! . . . Ја сам мислија, да си црка, кад не чујеш овлику лупу. Бакоња познаде Стипанов глас и отвори. •— Фра Брне! Фра Брне! виче Стипан, блијед као криа. — Штаа је!? одговара фратар иза сна. —- Наопако ! . . . Одвели коња! . . . Брне скочи као оиечен. — Шта велиш, јадан бија! . . . — Јест, госпе ми! . . . Развалило врата,