Stražilovo

БР. 26.

СТРАЖИЛОВО

403

па га извело, а нико да не чује. Ја сам бија уморан. а ви знате, како ми је било прошле ноћи у Зврљеву, а коњушари локали зар синоћ . . . — Браг те однија и тебе и њи'! . . . Јеси јш сигуран, што велиш? . . . Јеси ли све обагаа? . . . Како то? . . . А други коњи? — Други су сви на мисту, осим вагаега, а обализали смо све залуду . . . — Ајме мени! Ајме мени! . . . А зашто ниси пуца! ? — А на кога ћу пуцати ? . . .

— Ајме мени! . . . Јето видига његове слутње? ... Јето загато није тија даиас у лађу ... Која су доба? — Јево зора . . . Јево пет и по. Брне натрца пантале, огрну се кабаном, па изађе кукајући. Бакоња чује Стипана гдје говори: — А да ко, него приковођани?... Ко други. — Има и други'! помисли хитри Кугамељић. Има, госпе ми, и други'! . . . Ако није укра стриц Чагљина и Ркалина, не дочека ја дана! . . . Нико до они! Нико до оии! (Наставиће се.)

лагаљиво и мило лане, остави играчке своЈе За жртву свештених иената. 0, ја разумем огањ, што груди загрева твоје, П страх, који те хвата. Ја знам, гата будна сањаш у тихе звездане ноћи, Кад с ока твога бежи детињски, ведри сан; И чије име с плашњом спомињега у самоћи, И зашто с тугом чекаш празнично-светли дан. Остави играчке своје. Лутка и лутке нека! Не забављај се тиме. Ах, зашто црвениш, лудо ? Та лутак лепши те чека. .. Но! Ти му знаш већ име. Војислав. ^\^г/1/1/^<хсММЧ\глг.'Ј^ ЧЕТРДЕСЕТПРВИ. ИРИПОВЕТКА И 3 ВАРОШКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛАН САВИЋ. (Наставак.)

^ад се Иетар сутра дан пробудио, теглио се 'врло задовољно у свом кревету. Не с тога, што је јуче можда дошао ближе своме кошару, него што је врло слатко спавао. После тог „протегљастог" израза свога задовољства, набере му се мало чело: шта ће данас радити? До душе, док се обуче и док доручкује, проћи ће бар два сата; али гата онда ? Све једно! После два сата, тако око једанаест, гаетао се Петар по улицама Павловачким. Случајно је прогаао неколико пута поред Павлинине куће, али тако исто случајно прошао је и поред Даничине. Обе куће беху једна према другој, о чему Петар да како није ни слутио, јер до сад још није нашао за вредно, да се раснита, из које ће куће изнети свој тако жуђени кошар. Он се просто гаетао чегаће по тој улици, јер је најлепгаа и што има најбољу калдрму, тротоар. Павлипа га је добро уочила, како се гаета из под

њених нрозора, али јој бегае у Једно и неправо: та ко се шета коме за љубав, тај се не гаета иа иод прозора, већ с друге стране а Даница је становала на тој другој страни . . . Она да богме није у тај мах мислила, да се Петар за то шета из под њених прозора а преко пута Даничиних. што је на њеној страни била хладовина а с друге је припекло сунце. Да је била стрпљивија и да је чекала, да се Петар и после иодне том улицом ушета, имала би задовољштине, јер је — после нодне свагда хладовина на Даничиној страни. Па шта је онда синоћ на њу тако често и тако значајно гледао! Ха, ха! Он је њу гледао а мислио је на Даницу, на ту Даницу! Али . . . Павлина није своју мисао домислила до краја, само се уклонила с прозора, да — пред огледалом мало боље удеси своју тоалету. Међу тим и Петра је нестало из те улице: било је пола дванаест.