Stražilovo

442

СТРАЖИЛОВО

Б р . 28.

важи и за облик романа, драме и свега оног, чему је цил, да престави гипки живот људскога друпггва и оне изукрштане тежње и осећаје, које често највеће преврате у животу вргае. Ако би, дакле, узели, да облик романа или драме и т. д. мора бити у свему веран правилима која већ постоје, онда би Шексиир пред Софоклом, МилутиновиЛ пред Хомером, Зола пред ПЉилхагеном, били јеретици, који се огрешили о законе шаблона, вековима освештане. Признавши то, ми би дошли у чудноват положај. Живот би се и даље кретао и развијао према времену, у којем се налази, а ми би, приковани за класичке и већ признате шаблоне, ударили у реакцију и чудили се, како може живот у своме кретању ићи странпутицама, које не одговарају форми класичног друпггва. А то би значило, жива и весела човека заклапати у мртвачки сандук; скидати са њега одело, какво му као живом приликоваше, и умотати га у платно, за мумије справљено. Поред свега дакле, што наш друштвени живот, интелигентније масе, није у оној мери и онако развијен, као гато је то на западу, он имаде ипак свој засебни облик, који је доста простран и који се од сеоског живота у велико разликује. Он се разликује у толико јаче, гато је, удаливши се од онихоснова, који кроз живот и појмове сеоског живља веју, постао у неколико рефлектор западњачког друштва. А као такав он у себи имаде пуно момената, који се у роману представити могу. Неумесно је, дакле. мишљење оних књижевника, који, посматрајући наше друштво и прилике, у којем се оно налази, изрекогае, да код нас не може још бити друштвеног романа. Њега може бити, па јога двојаког: један из ужег, сеоског, живота, а други из гаирег, варогаког. Оба ова романа нагала би довољно материјала, да се према нагаим потребама и животу развију и усаврше. Али кад то не постоји, онда шта је узрок томе, те се код нас тако слабо или никако са романом не успева, докле приповетка из сеоског живота све бољи и савршенији облик задобија? По нашем миптљењу биће овде онај исти узрок, који нам пречи, да до данас не добисмо правог романа ни из сеоског живота, који је по схватању неких књижевника куд камо разноврснији и пространији. Тај узрбк огледа се у недостатку полета и снаге самих писаца, који се, не имајући истинске моћи, да створе добар роман, зауставигае на пољу приповетке, као лакшег и обрађенијег посла, да постигну своје цели. Ето, пођимо од Богобоја АтанацковиИа, па до најмлађег писца Јанка Веселинови%а па ћемо свуда наићи на нриповетку те приноветку. Једини покушај, да се на сеоском роману

огледа, учинио је Јанко у најновијем своме делу „ Сељанци " но ни он није никакав успех у томе постигао; јер поред свега тога, гато је своју приповетку крстио именом „ роман ", он или није умео или смео, да се извије из оквира обичне приповетке. У томе дакле, гато међу нагаим књижевницима, било из којих му драго узрока, нема људи, који би се одважили на пољу романа, и лежи прави узрок овој књижевној недаћи. Сваки, који ијоле осећа способност, да се у лепој књижевности огледа, хита у крило приповетци, јер она не изискује, у оној мери, дубока исихолошка расматрања, која се код романа захтевају. Док се у приповетци задовољимо лепим огшсом спољагањег света и природе, у којем се често и субјективни погледи пигачеви прикривају, дотле у роману таково описивање мора бити од споредне важности или понајвигае као леп зачин, који се мора кретати у дубокој психологакој гатудији унутарње и спољашње слике друштвеног живота. У приповетци је довољно, ако се, поред лепих описа, само у неколико оцрта ма и најблеђа контура само једног психичног момента из унутарњег света, без икаква већег драмског заплета, а у роману бага та радња мора бити означена гато јачим бојама а уједно мора ирикупити у себи све оне разноврсне моменте, који на догађаје и цео живот утичу. Како је пак за роман нужно вигае дубока познавања људских страсти, другатвеног живота и осталих покретача, који у појмовима и карактерима често преврате вргае, то је, за такав посао, потребно озбиљније гатудије и критичке објективности него 'ли гато се то у ириповетци налази, у коју често осим лепих лирских излива, субјективних мисли и красних описа, није вигае нигата потребно. Док је приповетка увек на ужем темељу, дотле је роману позив, да буде свестрана и најозбиљнија критика над врлинама и махнама друштвеиог живота. Из овога не смемо извести, да приповетка иде са свим другим правцем. То не. Она има сличности са романом; али како не стоји на онако гаирокој основи, на којој се роман налази, то и није у стању да нам ирикаже и до најтачнијих ситница испита сву дубину дугаевних и других покретача у индивидуалном, породичном и другатвеном животу. Роман пак ако нема у себи ових битних услова, није роман. Но поред свега тога, што је код нас роман и сувигае запугатен, ипак наша књижевност може и у овој врсти показати на три значајније личности, које су својим радом доказале, да се и у нагаим приликама добар роман може створити. Од ових су двојица показали се на историјском а један на другатвеном роману. Први су Милован Видаковип и