Stražilovo

Б Р . 30.

СТРАЖИЛОВО

477

Марко је као вазал султанов морао ићи с њим војевати и јамачно је био послије бјегства из Србије у Азији „на арапској покрајини љутој." Ту се огласи као заштитник невиности, као осветник неправде и као велики јунак. Тада постадоше оне лијепе ијесме о њему, како је обранио невину дјевојку од насиљи араискога и стекао богом посестриму*) и како је задавао страх арапској војсци, те су одмах познали, кад њега није у боју: „Сад навали, љута Арапијо! Нема оног страшнога јунака На шарену коњу великоме" а кад опазише, да је Марко у ордији: „Сад уступи , љута Арапијо! Ево оног страшиога јунака На шарену коњу великоме." **) Кад Бајазид године 1393. пође на Бугаре и на Влахе, иде Марко с њиме. Ту пролази преко Косова, згрози се, кад виђе, да је неки Арапин ту ударио уцјену на женике. „Ој давори, ви Косово равно, Што си данас дочекало тужно Посље нашег кнеза чгститога, Да Арапи сад по теб*. суде! Ја срамоте подн'јети не могу Ни жалости велике трпити, Да Арапи таки зулум чине, И да љубе младе и дјевојке. Данас ћу вас, браћо, осветити, Осветити или погинути," јадикује наш јунак и плаћа арапскому силеџији топузином свадбарину за сво Косово! Да је он био Бугарии, зар не би био из Србије отишао међу Бугаре? А тако га видимо, гдје уз султана војује на Бугаре, а овамо — и као турски вазал — убцја Турчина (Арапина) за Србима нанешену неиравду. Зар се не може овај поступак упоредити са пророком Мојсијем, који - премда мисирскога краља посинак — убија Мисирца за насиље, учињено своме сународнику, робу јеврејскому.*) Народне пјесме, које нам причају наше јаде од Уроша до Косова и од Марка, јамачно су, како рекох, прије постале него многи калуђерски летописи; јер наш народ обичава сваки важан догађај одмах спјевати. Тако су дјела ђорђева, Милошева и АјдукВељка, и јуначка борба Црногораца у најновијим *) Вукова збирка, књига 0. 63. **) Вукова збирка, књига II. 62. *) Ваљда не ће непогрјешими и Мојсију отјерати у Босну ил у — — Бугаре!

временима одмах опјевана. А у нашијем народнијем пјесмама, нарочито онима из Црне Горе и из јужнијех крајева, има више историје него појезије. За то су оне најбистрији извор наше средовјечне повјеснице, као и љетопис Дукљанинов, који није ништа друго, него прозајични латински превод народнијех пјесама од VII. до XII. вијека. Али народне пјесме и народне приче треба проучавати и пречишћавати, иа ће се онда нознати тек њихова цијена, не само са љепоте језика, него и за повјесницу српску. Доциији слијеици, попут Иришке школе, начинише из Марка пјанчину и луду кавгаџију, као и из лијепе ките Југовића просте варалице! Такове су пјесме плод турског ропства и моралне покварености новијих времена, од како се почело мислити, да безмјерно локање вина и ракије даје кр'јепост и да је свака тучњава по гостионицама са разбијањем глава сушто јунаштво. Ове да како нијесу за историка. — Али оне старије су жежено злато и у њима се јавља Марко као јунак, благородан и иоштен човјек и нрани Србип! У каквом се тек облику јавља тај јунак, кад полази у Стамбол, да обрани од Арапа султанову ћерку?*) Ова се пјесма додуше тешко даје довести у склад са историјом, јер Стамбол за Марка још не бијаше турски, али ће факт бити историчан, ма се не тицао баш ћерке цара турскога него које друге Туркиње. Па све да и није историчан, а он је довољан, да нам покаже Марка као племенита српског јунака, који, кад га и Туркиња аобрати, „вишњим Богом и светим Јованом", сматра за најсветију дужност, похитати јој у помоћ! У којега је народа баш црквеним обредом освеНено то иобратимство него у срискога? Који словенски народ осим Срба слави „крсно име, а које је славио и Марко ? Па на послетку: који је народ оајевао славна дјела Маркова онако достојно, као сриски ? ! Па ви, „непогрјешими," хоћете најприје, да нам занијечете Марка, а сад да нам га отјерате у Бугаре као пјанчину, које Срби не требају?! Идите, Бога. вам! — не гледајте на њ само преко леђана винике од дванаест ока, него погледајте у њ прео светог нутира, прије него се пођете причешћивати, па ће вам се одмах племенитији и српскији причинити! *) Вукова збирка, књига. II. 66.

(Наставиће се.)