Stražilovo

Б р . 30.

СТРАЖИЛОВО

471

Дивна Недо, слатка Недо, Ој љубави, чудна бедо, Опасност је прека; Срдашце ми рана пије А ја лежим без шарпије, Без мелема-лека! Ал 1 ће и та проћи беда, Чим пољуби мене Неда! * * * Тако доктор раздраган отпева Дивну песму од љубави своје, А Неда му срдашде загрева Пољупцима, који песме роје. Мали Амор, весели несташко, Са стрелицом иза њих је стао Па се почб радовати јако, Како их је сретно „сочетао". А то баш је и невоља била, Што он свуда мора да барата; Кам да ј' тада посавио крила Те да стражу причува код врата! Ал овако нико не опази Натароша, кад уђе унутра; То кад виде, он се пренерази И од чуда мушицу прогута. Том се није надао никако, Јер он Неду изванредно љуби, Срце га је заболело јако, Ногом тресну, а шкргутну зуби. „Ватра! Ватра!" само тако рече Па кб бесан на поље излете, Из коже би чисто да утече, Кб Орландо кроз пустаре клете. На тај узвик искупи се село, Зазвонише звона наопако, Мислили су, ватра је за цело, Јесте ватра ал са свим инако VI. Пој ми, музо, гњев Исе нотара, Ал пре свега за њим нас поведи Преко поља и селског атара, Где он јури кб очајник бледи. Нотара је страст гонила љута Као бесног тигра из заседе,

Свако му се уклањаше с пута, Бесан нотар може да уједе. Страшан пламен сукће му из душе, Све док није до рита стигао, У ту бару угази до гуше, Не би л ватру силну утишао. А из рита и густог шевара Узлетеле шарке преплашене, Није шала, беснога нотара Дочекати сред баре зелене. Све је мирно, само уздах силни, Који нико јоште није певб, Орловски је размахнуо крили И кљуцао срце нотарево. У погледу на зелену бару И на плоде љубави паклене Сличан беше негдањем Танталу, Над ким висе јабуке румене. Залуд Тантал из све снаге зине, Да јабуку зубима дохвати, По носу га она само шине, Он никако грану да ухвати. И нотарош стајао је тако Испод грма љубави Недине, Ал грм да се савије никако, Да нотару пружи плоде дивне. Доктор само такву срећу своји, Да доживи најмилије дане, Грм љубави себи да присвоји, Међ његове угњезди се гране! „Ха, то више не могу поднети!" Рикну нотар и песницу стеже Па из баре кб махнит полети И уморан на обалу леже. Полеђушке промишљб је дуго: Како Неду доктор да привуче? Манђије су, веруј, ништа друго! Тек сада му пред очима пуче. „Ха, то ли је? Е па нека буде, И ја ћу се манђијом помоћи Ни ми нисмо бог зна какве луде, Само треба чекати до ноћи!" Тако нотар рече лица мрка И зажмури, весела му мајка! Мало прође пак силно захрка, Кб холуја до мрклога мрака.