Stražilovo

485

ју на сто — било ми је и страгано и смешно, како он махинално врши своју дужност, сматрајући индивидуум, који пред њим стоји, као мртву ствар. Он продужи свој носао. Раскопча ми пруслук, скине »хозентрегере« и метне их на сто, за тим настави нреглед на ншке и на више — па онда завуче руке у џепове, нађе ми бележник и новчаник, прегледа га и запише, колико је нашао иоваца у њему, па пошто је све свргаио, узе ми из руке и књигу и показа ми прстом, да станем једно два корака назад. То је све тај чиновник радио ћутећи и хладно. Ја сам га се најпре бојао а после сам га презирао, ал кад ми прстом показа, где да станем, мени се сва крв у жилама следи. Отиочех да се скопчавам а осећах се, да сам сад сужањ, да нисам човек, да сам ствар. По-

чех дрхтати од узбуђења тако јако, да су ми све зуби двокотали, ал нико на то пажњу није обратио. Ја нисам у стању да опигаем оно дугаевно стање, у којем сам се тог тренутка налазио. Онај исти кључар поведе нас из канцеларије. Игали смо с једних гвоздених степеница на друге, док не дођосмо на четврти спрат. У једном ћогаку за сточићем седео је један чиновник. Кључар ме приведе к њему. »Број 721.« рече чиновник и кључар ми показа пут, куда треба да идем. Мој друг опет оде. Наша несрећа била је још већа, јер сад видисмо, да не ћемо бити пи двоје заједпо. Вођа ми показа број 721. и ја уђох унутра, врата се за мном затворише и ја остаДОХ сам. (Свршиће се.)

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋ С ПОЉСКОГ ПРЕИЕО 1'АЈКО.

III. руги или трећи дан по погребу приспеде мој отац, јер беше позван телеграмом. Стрепио сам, да не ће пристати на моја распоређења што се.тиче Хаље и моје се слутње донекле обистинише. Отац ме похвали и загрли за жар и савесност у извршивању обвеза; за цело му је то годило. Чак је поновио неколико пуга: наша крв! а то је говорио само онда, кад је био са мном врло задовољан; није дабогме ни сањао, да има у томе жару и интереса, али моја му се распоређења нису сувише свиђала. Може бити да томе беху крива и сувигае претерана причања госпође д' Ив, ако и јесам збиља у последњим данима после оне ноћи, кад ми осећаји дођоше до самосвести, учинио Хању првом личпошћу у целој кући. Није му се свидео ни пројекат васп^ња, да се Хања васпитава као моје сестре. — Не браним и не ћу ништа да ти кварим. То је брига твоје матере — говораше ми. Она ће то удесити по својој вољи. То је њен посао. Али ваља имати на уму, како ће бити боље по само девојче. — Та васпитање. оче, никада пе шкоди. То сам толико пута чуо баш из твојих уста. — Јесг, мушкарцу — одговори ми — јер мушкарцу даје васпитање положај, али код женскиња је друго. Женско васпитање ваља да је прикладно положају, у који ће она доспети у животу. Оваком девојчету не треба другога васпитања осим средњега; не треба јој француски језик, музика и друго које

шта. Са средњим васпитањем Хања ће пре себи наћи мужа, каквога честитога чиновника . . . — Оче! Он ме зачуђено ногледа. — Шта ти је? Бејах црвен као рак. У мало ми крв не бризну из образа. На очи ми удари магла. Да се Хања меће упоредо са чиновником, то беше тако хуљење за моје сањарије и наде, да се не могох уздржати, да не крикнем од љутине. А то ме хуљење болело тим јаче, што је изишло из уста мога оца. Први пут ми збиља поли хладном водом пламену веру младеначку, то беше први хитац, што га живот окоми на чаробне дворе обмана; прва обмана и разочарање, од чије се горчине бранимо песимизмом и невером. Али као што, кад на усијано железо кане капља хладне воде, сикне само и оде у пару а ништа је не замени, тако бива и код пламене људске душе. Кад је први пут дотакне ледена рука збиље, сикне до душе од бола, али у исти мах и саму збиљу својим жаром загрева. Очине ме речи ранише у први мах и то ранише некако чудно, јер због њих осетих срџбу не на оца, него чисто на Хању; али опет оним унутрашњим отпором, кога има само у млађаним годинама, истискох је што даље из душе и за увек. Отац ни најмање не разумеваше мојега заноса и приписиваше га сувишној преданости повереним ми обвезама, што је на послетку у мојим годинама било природно, и то му је, место да га љути, само ласкало и слабило његов немар, ,да се Хања више изобрази. Договорио