Stražilovo

486

СТРАЖИЛОВО

Б р . 31.

сам се с оцем, да напишем писмо матери, јер њој се ваљало још дуго бавити за границом, и да је замолим, да она каже своју последњу. Не сећам се, да сам икада писао тако дугачко и тако срдачно писмо. Описах у њему матери смрт старога Миколаја, његове последње речи, моју живу жељу, бриге и наде; дирнух у жицу сажаљења, која увек трепташе у њеном срцу, насликах јој грижу савести, која би ме без сумње снашла, кад не би за Хању учинили све што можемо: једном речју, како сам онда мислио, моје писмо беше ремек у својој врсти и морало је учинити своје. Тиме се у неколико умирих и очекивах стрпљиво одговор, који стиже у два писма: у једном мени, у другом госпођи д' Ив. Добих битку на свима тачкама. Мати не само да није пристала, да се Хања више изобрази, него је још најживље препоручивала. „Жеља ми је (писаше моја добра мајка) да се Хања, ако је оцу по вољи, у свему и свачему сматра као члан наше породице. Дугујемо то успомени старога Миколаја, његовој љубави и пожртвовању за нас." Мој тријумф беше тада подједнако велик и потпун, а делио га са мном од свег срца Селим, кога је све, што се Хање тицало, тако занимало, као да јој је сам тутор. Право да кажем, та симпатија, којује осећао, и пажња, коју је 3?казивао сиротици, почела ме мало и да љути, тим више, тпто од оне ноћи, која ми остаде у памети, у којој сам изишао на чисто са својим рођеним осећајима, изменшие се са свим моји одношаји према Хањи. Кад сам уз њу, чисто сам сметен. Нестаде оне моје срдачности и детињске поверљивости. Не прође после тога ни неколико дана, а девојче заспа мирно на мојим грудима, па на саму помисао о томе коса ми се најежи на глави. ТТре неколико дана, кад јој пожелим добро јутро и добру ноћ, пољубим јој као брат бледе уснице, а сад, кад се дотакнем њене руке, чисто ме пали или прожме раскошном дрхтавицом. Почех да ју штујем, као што се обично штује предмет прве љубави, а кад се невино девојче, које се ничему не домишљаше, нити што год знађаше, приљуби уза ме као нре, љутио сам се у себи на њу а себе сам сматрао као светокрадца. Љубав ми донесе незнану срећу, али и незнане муке. Да је било коме да поверим своје јаде, да сам имао да заплачем на чијим грудима, чему ме је, узгред да кажем, често вукла чудновата, неодољива жеља, био бих за цело половину терета скинуо с душе. Оно могао сам све Селиму исноведити, али се бојах, да ме не би разумео. Знао сам, да би у први мах примио к срцу моје речи, али ко ми је могао добар стајати, да ме не ће други дан исмејати урођеним му цинизмом, и да ми не ће лакоумним речима

окаљати мој идеал, којега се не смедох ни једном ирљавом мишљу дотаћи. По своме карактеру увек сам се доста устезао, а уз то беше између мене и Селима још једна велика разлика. Ја увек бејах по нешто сентименталан, а у Селима не беше ни мрве сентименталности. Ја могах љубити само сетно, Селим само весело. Елем тајих своју љубав од свакога, скоро и од сама себе и збиља нико јој не уђе у траг. За неколико дана, ако и нисам нигда имао да се у томе на кога угледам, научио сам по нагону да пазим на све, што би могло одати моју љубав: обична збуњеност и румен, која ме обливаше, кад ко Хању преда мном спомене; једном речју развио сам врло велико лукавство, оиако лукавсгво, којим често шеснаестгодишњи дечак уме да завара и најбудније око, које над њим бдије. Не беше ми ни на крај памети, да Хањи кажем, шта ми је на срцу. Љубио сам је и то ми беше доста. Кашто само, кад останемо на само, гонило ме нешто, да, на прилику, клекнем пред њом или да јој пољубим крајичак од хаљине. Селим је дотле лудесао, смејао се, шалио се и био весео за нас обоје. Он први измами осмех на уста Хањина, кад једном за ручком предложи попЉудевиту, да пређе на мухамеданску веру, па да се ожени госпођом д' Ив. Напрасита доста Францускиња и поп не могаху се на њега ни љутити, јер чим јој се стаие умиљавати, чим је погледа својим очима и насмеши се, све прође на лаком карању и оиштем смеху. У понашању његовом према Хањи могаше се познати нека нежност и пажња, али и у том превлађиваше урођена му веселост. Беше с њом много поверљивији од мене. Видело се, да и Хања њега врло воли, јер увек беше веселија, кад год он уђе у собу. Мене и моју сету удиљ исмеваше, мислећи, да се ја само правим озбиљним, јер хоћу силом да будем човек. — Сви ћете видети, да ће он бити пои, —■ говораше. Ја се тада брже боље осврнух за ма каквим предметом, да њиме сакријем румен, која ми удари у лице; а поп Људевит шмркне бурмута па рече: — У славу Божју, у славу Божју. У то се свршиле божитње ферије. Моје слабе наде, да ћу сад остати на дому, са свим се изјаловише. Великом тутору јавише једне вечери, да буде сутра спреман за пут. Ваљало је сутра зором поћи, јер морадосмо још сврнути у Хожеље, да се Селим опрости са својим оцем. Кад се дигосмо око шест сати, беше још помрчина. Ах! душа ми беше тако суморна у тај мах, као оно зимско, мрачно, ветровито јутро. И Селим беше некако зле воље. Чим се извуче из кревета, одмах и рече, да је тај свет глуп