Stražilovo

506

бављати, расипати новац, владати се каваљерски, заљубљивати се, али ја вам кажем, да су то глупости. Такав спољашљи живот, без мисли, за коју се живи и бори, и то је глупост. Ал' да се живи разумио и да се мудро бори, ваља трезно гледати на све. Што се мене тиче, ја мислим, да трезвено гледам. Ја вам ни у шта не верујем, чега се не дотакнем, а то и вама светујем. Бог и вера, толико је путева живота и мисли на свету, а све је то у такој збрци, да треба ђаво би га знао какове главе, да не заблуди. Али ја се држим науке па крај. Ја не знам за шалу; ко каже, да је живот глупост, ја му н,е бих за то разбио бутеле о главу, али ту ти је наука. Да нема тога, протерао бих себи тане кроз главу. Ја мислим, да на то има свако права, и ја ћу то за цело учинити, чим у тој мери дотерам до вашака. Али ту се не дотера до вашака. Иревариш се у свачему: љубиш, изневери те жена; верујеш, наиђе тренутак оча-јања; а над испитивањем, како инфузорије пробављају храну, можеш мирно седети до смрти, па се и не обазреш, кад ти једнога дана буде некако глупо, некако тамно, а то је већ и крај: пешчани с&т, слика у илустрованим новинама, мање више глуп животопис, бгаШ сотесВа! Иосле ником ништа: ја вам дајем моју поштену реч, моје малише. Не верујте слободно у никакове лагарије. Наука, моје ветрогоње, то је све и сва. А мимо све то има још и ту добру страну, да. бавећи се о њој, можеш слободно ићи у подераним чизмама и спавати на сењаку. То ти је све један ђаво. Разумете ли ? — У здравље и у част науке! — ускликне Селим, коме се очи светлиле као жеравке. Учитељ зглади горе грдну вунасту косу, испије чашу, за тим повуче дима, пусги кроз нос два огромна прамена, па продужи: — Поред строгих наука — ти си се већ насвир'о, Селиме — поред строгих наука, ту је још философија, ту су идеје. И тим се живот допуњује. Само ја већма волим строгу науку. Философији, а особито идеално-реалној, кажем вам чак, да се смејем. То је бенетање. Иде бајаги за истином, али иде као пас за својим репом. Ја ни иначе не трпим празне речи, ја волим дела. Из воде не ћеш сира истискати. Идеје су већ нешто друго. За њих је вредно све и сва чинити, само ви и оцеви ваши идете глупим путевима. То вам ја кажем. Да живе идеје! Искренусмо опет чаше. Главе нам се запушиле. Мрачна соба у крчми дође нам још мрачнија; на столу трепташе бледи пламичак од свеће: дим заклони слике повешане по зиду. Под прозором у дворишту певаше стари нросијак побожну иесму: „ Света

небеска, госпо анђелска!" и у престанцима гуђаше тужну просјачку мелодију гуслама. Чудни ми осе 1 ћаји испунише груди. Веровах речима учитељевим, али сам осећах, да није још све рекао, пгго може живот да испуни, да буде потпун. Нечега ми није било, нека тешка чежња обузе ме преко моје воље: иа под утиском заносних сањарија, вина и тренутне егзалтације, одазвах се тихо: — А жена, господине! А жена, која љуби, одана, зар то ништа у животу није? Селим поче певати; Жена је превртљива: Глуп је, ко јој верује! Учитељ ме погледа особитим погледом, као да размишља о нечему другом, ал се одмах прибра па ће рећи: •— Охо! Већ је показао крајичак сентименталног уха. Знаш ли ти, да ће Селим много раније бити човек, него ти. Тебе ће даба однети. Чувај се, чувај се, кажем ти, да ти не стане на пут какова сукња, па да ти не отрује живот. Жена! жена! (ту учитељ, по обичају, зачкиљи). Знам ја мало ту робу. Не могу се потужити, бог и душа, не могу се потужити. Али знам и то, да ђаволу не треба пружати прста. јер ће зграбити целу руку. Жена, љубав! Сва је наша несрећа, што од глупости начинимо бог зна шта. Ако хоћеш да се тим забављаш као ја, ти се забављај, ал живота у то не улажи. Будите паметни, па за лажну робу не плаћајте праве новце. Мислите ли, да ја грдим жене? НиЈе ми ни на крај памети. На против, ја их волим, само не дам, да ме моја рођена машта вуче за нос. Сећам се, кад сам се заљубио у неку Љољу, мишљах, на прилику, да јој је сукња светиња, а оно беше прост паргар. Ето то ти је. Зар она беше крива, што је ходила по блату, место да лети по небу ? Не! То сам јој ја, глупак, силом створио крила. Мушкарац је по себи доста ограничена животиња. Носи ти овај или онај у срцу бог зна какав идеал, а јер при том осећа потребу да љуби, то, чим сретне ма какову гуску, вели у себи: „То је та." После увиди, да се преварио и због то мало обмане однесе га бес или постане идијот целог века. — Ипак признајете, — рекох, — да мушко осећа потребу. да љуби, и сами за цело осећате ту иотребу као и други. Чисто приметни осмех прелети преко уста учитељевих. —* Свака се потреба — одговори он, — може различито да задовољи. Ја се држим свога. Напоменух већ, да од глупости не мислим, да је Вог зна шта. Ја сам трезан, бог и душа, трезнији него сада. Али сам видео много људи, којима се живот