Stražilovo

Б р . 32.

СТРАЖИЛОВО

507

покидао и зашгео као конац због једне сукње; елем и опет кажем, да није вредно у то уложити цео живот. да има бољих ствари и виших циљева и да је љубав трице. У здравље трезвености ! — У здравље жена! — ускликне Селим. — Добро! Не марим, — одговори учитељ. — То су мила створења, ако их и не треба узимати врло озбиљно. У здравље жена! ■— У здравље Јужино! — дрекнем ја, куцајући у Селимову чашу. — Стани! Сад је на мене ред — одговори. У здравље . . . у здравље твоје Хање! Вредна је једна друге. У мени се узбуни крв, а из очију синугае варнице. — Ни речи, Мирза! — дрекнем. — Не спомињи ми тога имена у крчми. Кад то рекох, треснем чашом о земљу, да се разлетила на хиљаду комада. — Јеси л' полудео!? — викне учитељ. Ио ја не бејах баш полудео, само је гнев у мени ускипео и букнуо као ватра. Могах слушати све, што учитељ говори о женама, могло ми се то чак и свидети, могао сам се с њима исмевати као и други, али то све могах чинити за то, што нисам примењивао речи и шале на никога од мојих, јер ми ни не падаше на памет, да би се општа теорија могла примењивати на мила ми лица. Али кад чух име своје пречисте сиротице, избачено лакомислено у тој прљавој крчми у сред дима, ђубрета, празних бутела, чепова и циничнога разговора, мишљах, да сам чуо тако гнусно светотатство, да ми је тако окаљана и увређена Хања, да сам дошао збиља ван себе од љутине. Мирза ме мало погледа зачуђено, али одмах за тим стаде и његово лице да се мрачи, очи му стадоше севати, на челу искочише жиле, црте се развукоше и заоштрише као у правог Татарина. — Ти ми браниш говорити шта хоћу! — цикне шупљим гласом, који беше испрекидан брзим предисањем. На срећу учитељ се умеша. — Не заслужујете хаљина, које носите! — повиче. — Какви су то послови? Хоћете л' се тући, ил за уши вући, као мали ђаци? То су ми философи, који разбијају једаи другом стакло о главу! Срам да вас буде! Ви да расправљате о општим начелима и питањима ? Срам да вас буде! Из борбе нојмова у борбу на шаке! Окајте се ћорава посла! А ја сад кажем, да дижем ову чашу у част универ-

зитета, и да сте будале, ако се сложно не куцнете и ако оставите ма једну капљицу у чашама. Освестисмо се обојица. Селим се први поврати, ако и беше пијанији. — Прости! — рече нежним гласом. — Ја сам глупак. Загрлисмо се срдачно и искренусмо чаше до капи у част универзитета. За тим учитељ запева ОаиАеатж. Кроз стаклена врата на крчми завириваху трговачки послужитељи. На пољу се смркаваше. Вејасмо, што но веле, мртви пијани. Весеље нам доспело до зенита, па стаде нолако да јења. Учитељ први ггаде у неку сету, па после неког времена рече: — Све је то добро, али кад узмеш једно на друго, живот је глупост. То су све уметна средства, а што се коме у души догађа, то је нешто друго. Сутра је као и данас; та иста беда, четири гола зида, сламњача, подеране чизме и . . . тако без краја и конца. Рад па рад, а срећа. . . човек сам себе вара како може и заглушује . . . Сад здраво! Говорећи то, метне на главу чапку с изломљеним качкетом, начини неколико механичних покрета, да закопча зар хаљину и онде, где не беше дугмади, запали папиросу и, махнувши руком, рече: — Но, платите то, јер ја сам гоља, и остајте здраво! Можете ме се сећати или не. Све ми је једно. Ја нисам сентименталан. Здраво, моји честити дечаци!. . . Последње речи изговори узбуђеним и нежним гласом, као у пркос оној изјави, да није сентименталан. Бедном срцу требаше љубави и оно беше способно да љуби као и свако друго, али невоља од детињства, сиротиња и равнодушност људска научише га, да се затвара само у себе. Беше то душа поносита, ватрена, па увек пуна бојазни, да је не одрину, кад се коме сувише срдачно приближи. Остадосмо на час сами и под теретом неке туге. Беху то можда тужне слутње, јер нам више не беше суђено видети.у животу нашега учитеља. Нит он сам, нит ми и сањасмо, да се у њиховим грудима заметнула клица смртне боље, којој не беше лека. Невоља, сувишно усиљавање, грозничав рад над књигом, бесане ноћи и гладовање убрзаше крај животу. С јесени, у почетку октобра, премину нам учитељ од сушице. За сандуком му не иђаше ни много колега, јер беху ферије, и само јадна мајка, која продаваше свете сличице и воштанице код доминиканске цркве, запеваше за сином, кога често није разумевала за зкивота, али га је, као и свака мајка, љубила. (Наставиће се.)