Stražilovo

Бр. 32.

СТРАЖИЛОВО

499

другом и док каву сркућу, по мало диване ... пријатнија је тако јутрошњица. — Шта ћемо данас за ручак? запитаће је он. — Сочиво. — А, сочиво! Е, добро, добро. Само узми код Милоша. — Послала сам тамо дете . . . А да ли да накољемо и кусога ? Ж.ена к'о жена., сваком пилету наденула име, па има бо'ме и кусо. — Те .. к'о шта Ке? отегнуће мало мајстор. — Са сочивом . . . — А? јес', јес' . . . закољи га. И како номенули нилиће, а они мало и о њима. Живина се растурила по дворишту и трчкара, те им свако пада у очи и о свакоме се нађе ио која реч. — Гле, вели мајстор, гле гаћавог момка... колике су му оно гаће . . . читаве подланице — ил: овај гигоња расте к'о из воде . . . гле

молим те колики је . . . читав петао . . . А шта ли се цацорка ућутала? Нема је да мало цацори; да не ће да мањка? Ил' се потукла два пилета, па уз једно пристао мајстор, а уз друго газдарица и док да се пилићи раставе, за мало њих двоје да се почупају. Свако своме нагиње. Па док с тога крени разговор на друго, а посао већ сустигао и свако оде па своју страну. Не знам, шта би то било, да они једно другом не попусте. Бар тако је изгледало. Ни у шали пису ишли уз нос. Јок! Он вели овако, а она, и ако јој се не свиди тако, мане се свога, иа му повлади. То је за кућу. А није две три речи па за очи. Е, ал пуче љуска од ораха у иевреме, те нит у роду дозрео, нит сувише млад, па га спржи сунце и сасуши ветар те угину. Тако

и с њима ои.

(Наставиће се.)

Т А Ј Н А.

ад ми душа тугу траЈну Вечно таји, бол је већи —• Казао бих теби тајну, Ал ти опет не смем рећи. Кад бих рек'о, откин'о бих Ја од тебе снове твоје, Кад бих рек'о, раскин'о бих Незарасле ране своје. А ја ћу је рећи свету, Ту ћу тајну песми дати, Читаће је ... у том лету И ти ћеш је прочитати.

Уздахнућеш, не ћеш знати, Песма ова да је твоја, Гледаћеш ме, не ћеш знати, Туга у њој да је моја. Не ћеш знати, боле чије Песма ова собом скрива. Питаћеш ме, за што није Судба сваком милостива? Суза можда затрептаће У том црном оку твоме, А та суза снаге даће Још ког дана срцу моме.

П док терет тако скидам, Плам ће наде да ми плане; Видиш, каквим леком видам Непреболне — љуте ране!

А. Гав ])Влови1|.

ДАН РОтаЊА.

Јшатрао сам, да имам и сувише много )Времена на расположењу, да мој нови ' стан разгледам, ал ипак и нехотице приступих одмах прегледу. Соба је била дугачка два метра, широка метер и но а висока од нри-

УСПОМЕНА 1ИЛАНА ВУРИЧИЋА. (Свршетак.) лике три метра — прави кавез. Преко од врата био је прозор, који је био испод саме таванице издигнут тако, да је од патоса до њега било више од два метра. До десног зида био је кревет на широком