Stražilovo

500

СТРАЖИЛОВО

Б р . 32.

плеху, који је из зида ишао. На њему јебила једна сламњача, један јастук и један покровац. Преко од кревета био је такав исти плехани сто и столица, који су тако исто из зида ишли те се могли по потреби дићи и уза зид нрислонити, јер се иначе по соби није могло корачати. Над столом је била сголица, на којој је био један плехан тањир једна плехана чинија, кашика и виљушка. Преко од врата била је чесма за воду, а под чесмом нужник. Тојебио сав намештај моје нове собе, и кад сам је добро разгледао, видех, да је тако удешена, да у њему можеш век вековати па да немаш потребе да на поље изађеш. Ходао сам и ходао, застајао, сам са собом разговарао, очајавао, надао се, па и плакао. Био сам у новом тугаљивом положају, ма што мислио и замислио, увек сам долазио једном истом ресултату. Сви резони и све мисли не вреде ни луле дувана, све се почиње и завршује у овом кавезу, у овој ансани — одавде се кости лако не износе. Кључаница у мојим вратима шкрипну, аја се стресох. Прва мисао била ми је: Ево долазе да ме муче. Кожа ми се најежи, осећах, да сам немоћан, да сам слаб па се снремах да издржим муке јуначки, али у напред знадох, да ми је тело слабије од душе. Више је мисли за време, од кад је кључ у кључаницу метнут на док врата нису отворена, кроз моју главу пројурило, но што их је у њој било целог мог века. Врата се отворише, у моју собицу уђе најпре кључар, за њим онај чиновник, кога сам у канцеларији видео а за овим још један, који ми 1е натсумњивије изгледао. »Ви сте М. ђ.?« »На жалост ја сам ја.« Нриђе ми она сумњива личност и прикаже се као лекар овог завода. »Леп лекар!« мислио сам. Сад ћеш ти да почнеш да лечиш најздравије делове мог тела. »Дођох да видим, да ли сте способни за затвор?« почеће лекар. »На жалост јесам.« »Јесте ли потпуно здрави?« »Као дрен.« »Имате ли каквих особених знакова?« »Под особеним знацима ми у академији разумемо рубље, па пошто ни таквог знака неЈшмг -то никаква осббена знака немам.«

На тај начин доктор је са мном брзо готов био и сви се сиремаху да иду, ал тај апсенички доктор тражио је очима по ансани наплате за своју визиту. Доцније сам дознао, да је он од сваког тазе апсеника по штогод на усномену узео. Код мене није нашао ништа до иапир и цигарете. Но и то му је добро дошло, јер чим их виде, он потражи од мене дозволу, да их неколико узме, па пошто их преполови, изађе из мог кавеза са својом свитом. И врата се за њима и преда мном затворише. Ја сам продужио шетњу по својој ћелији и ходао сам све дотле, док нисам малаксао од умора. Тада се свалим на моју плехану столицу, наслоним главу на плехани сто и заспим. Пробудила ме је јака вика на прозорчићу од мојих врата. Онако бунован скочим и упитам, шта је. »Писма —- прошенија.« »Не разумем.« »Та како не разумете за Бога? Ако имате какво нисмо да иредате или какву прозбу, дајте нам.« »Немам ништа.« Таман су ови примаоци молаба и иисама прошли, промоли се кроз тај прозорчић друга глава. »В'Б библиотеку подаватг.« Упитах поново, шта ће? »Ако желите, да добијете какву књигу па читање из наше библиотеке, а ви дајте цедуљу.« »А каквих књига имате у библијотеци?« »Има псалтира, часловаца, библија, разних историја и всакој всјачини.« »Па донесите ми какву историју.« И ја на једној артијици нрви пут у мом веку записах место свог имена број 721. Библијотекари одоше. После неког времена ја притиснем дугме од звонцета, које је у једном крају собе стајало и било удешено тако, да, кад се притисне, онда на пољу т. ј. на ходнику искочи полукруг, који очеше звонце и тако остане, док га послужитељ на своје место не поврати. На тај начин онај, који је једаннут звонио, не може више урадити, догод се полукруг не врати на своје место. Апсанџија се јави. »Отидите доле у канцеларију, тамо су ми одузели једну рубљу, узмите од ње нола и куните ми све новине.« »То је глупо, кад ви имате само .једну рубљу доле у канцеларији а хоћете да вам купим