Stražilovo

Б Р . 33.

ОТРАЖИЛОВО

— И нож дај! — опет он, а глас му све рапавији. Донесе му и нож. Он одсече парче хлеба и кад хтеде да приђе јелу, к'о да се чега сети. — А што тп не једеш? — Вечерала сам. Он искрљешти очима. — Зар без мене? — Ео би знао, кад ћеш ти доћи. Он спусти хлеб на астал. -— Хоћу да вечераш са мпом. — Вечерала сам. Он чисто рикну. — Опет једи! — на опсова нешто страшно. — Кад ја кажем, да једеш: једи!

Она стоји на месту к'о закопана. Нит одговара, нит приђе. — Једи! — цикну мајстор, и док да се трене, а она пред њим на патосу. — Знаш ли, да ја. могу да убијем! Газдарица, како је он бацио, пала лицем патосу, и кад он рече оно, пит да диже главу, нит да закука. Само и опет пркосно рече: — Уби ме! К'о да га ножем удари! Потурну се преко ње, па јурну негде у мрак. Сутра дан га видели, где спава на клуии под багреном. Стегао шаком наслон од клупе, а главу положио на мишицу. Мрко му лице, а још како га свежина јутрења мало прекрила, дошао, као да је тај час испустио душу.

(Свршиће се.) -/ј-.-л; х-н •4/1/1/1-1/1

П 0 М Е Н А К. (САФИР.)

узабрах један цветак, Ц &|Поменком га зову људи, Узабрах га, да закитим Њеие миле, беле груди. Ал ја цветак заборавих, Кад сам пред њу дивну стао, Заборавих, не сетих се, Зашто сам га узабрао.

„Опомен' се, опомен' се, Шта си млађан са мном хтео!" Шапће цветак нежно, тихо Ни он није јаче смео. А у мени срце гори Од некога чудног плама; Заборавих на поменак, Заборавих себе сама. Сана Д. Мијалкоии!..

ХАЊА.

II РИ ПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋА С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО.

V. руги дан после те наше пијанке дођоше коњи од старога Мирзе из Хожеља, те се ја и Селим кренусмо зором кући. Ваљало нам је путовати два добра дана, па се дигосмо још у свитање. У нашем дому још сви спаваху, само у соби на противној страни сину на ггрозору, у цнећу иље, жутога шебоја и фуксије, лице пансијонарке Јоже. Селим пребаци преко себе путничку торбу, метну академску чапку, па стаде на прозор спреман већ за пут, да покаже, да одлази, а на то му је одговорено из геранија меланхоличним погледом. Али кад једну руку метну на срце а другом посла пољубац, зарумени се лице међу цвећем, па се повуче брже боље у мрачно дно собе. Доле на дворском плочнику затутња бричка, запрегнута са четири ба-

дра коња; време беше да се растаје и да се седа, али Селим оклеваше и стајаше упорно на прозору чекајући, не ће ли још што видети. Но нада га превари и нрозор остаде празан. Тек кад сиђосмо доле и пролажасмо мимо мрачно предсобље оне приземне собе, опазисмо на степеницама две беле чарапице, кестенасту хаљину, погнути труп и два сјајна ока, заслоњена руком, где гледе из сумрака у дневну светлост. Мирза одмах упаде у предсобље, а ја, седнуиши у бричку, која стајаше иоред предсобља, чух само неки шапат и неки одјек, врло налик одјеку пољубаца. Носле изиде Мирза, црвен, у полак смешљив, у полак узрујан, па седе уза ме. Кочијаш трже кајасе, ја и Мирза нехотице погледасмо на прозор; лице Јожино опет сијаше међу цвећем; још тренут: оирузки се рука с белом махрамом; још један зиак