Stražilovo

536

И збиља госпођа д' Ив целога века читаше романе, а како је све нешто голицало, да их свима прииоведа, морала је за цело приповедати и Хањи, за то се у полу шаљивим очиним речима крила и нека збиља, коју отац намерно хтеде да искаже. — Погледајте господо, неко иде к нама — повиче наједаред Касије. Погледасмо сви у тамну липову алеју и збиља на почетку њеном, можда још за читаву врсту далеко, угледасмо облак од прашине, који нам се приближаваше необичном брзином. —■ Ко би то могао бити ? да чудне брзине! примети отац устајући. —• Прашина је тако страшна, да се не може ништа разазнати. Заиста беше ужасна запара; кише није било већ две недеље, па се по путевима дизаху нраменови прашине иза сваког покрета. Гледасмо још мало бадава на облак, који се приближаваше и који већ не беше даље него за неколико десетина корака од двора, кад али се наједаред помоли из облака коњска глава, црвених, раширених ноздрва, ватрених очију и раздухане гриве. Бели коњ јураше у највећем трку, једва додирујући ногама земљу, а на њему, полегао татарски по коњском врату, не беше нико други, него мој пријатељ Селим. — Ево Селима! ево Селима! — новиче Касије. — Шта та луда ради ? Капија затворена! — дрекнем, ђипивши с места. Не беше већ каде, да се капија отвори, јер нико не би могао за времена иритрчати; међу тим Селим потерао слепо као луд и беше зар сигурно, да ће се натаћи на летве, преко два аршина високе и горе заоштрљене. — Боже! смилуј му се! — завапи поп Људевит. — Капија! Селиме! Капија! — вриштах као суманут, машући марамом и трчећи као без душе преко дворишта. Наједаред се Селим, на неких пет корака од каиије, исправи на седлу и муњевитим погледом измери летве. Затим допре до мене врисак женскиња, које сеђаху у ходнику и силовити топот копита; коњ скочи утропнице, хитну предње ноге по ваздуху и у највећем трку прескочи летве, не заставши ни тренутка. Истом нред ходником устави га Селим тако, да му се коиита зарила у земљу и скинувши шешир с главе, стаде махати њим као барјачићем, кликћући: — Како сте, моја драга, мила господо! како сте? Клањам се, благородни господине! — повиче, клањајући се оцу — клањам се драги оче Људевите, госпођо д' Ив, госпођице Хања! Сад смо опет скупа! Угга!! У1уа!! То рече, па скочи с коња и предавши уздице

Франку, који у тај мах истрча из предсобља, стаде се грлити с оцем и попом и љубити женске у руку. Госпођа д' Ив и Хања беху још бледе од страха, али баш за то поздравише Селима, као здрава и читава, а поп Људевит рече: — 0 лудаче, лудаче! колико нам страха зададе. Мишљасмо, да ти је крај. — За што то ? — Та ето та капија. Како можеш тако слепо јурити. — Слепо? Бре видео сам ја, да је капија затворена. Охо! имам ја праве татарске очи. — И ниси се бојао прескакати? Селим прсну у смех. — Не! баш ни малко, оче Људевите. Но на послетку, то је заслуга мога коња, а не моја. — УоИа Ш1 ћгауе §агсол! —рече госпођа д' Ив. — Богме јест! не би се сваки усудио — дода Хања. — Хоћеш да казкеш — приметим ја — да не би сваки коњ прескочио, јер такових би се људи више нашло. Хања ме дуго гледаше: — Не бих вам световала, да иокушате. За тим погледа Селима, а у очима јој се огледаше дивљење, јер збиља, узевши на ум смели скок младога Татара, који беше један од оних вратолома, што се увек допадају женскињама, ваљало га је видети, како је изгледао у том часу. Лепа црна коса нросула му се по челу, образи му беху зажарени од брзе трке, очи сјајне, из којих врцаше веселост и радост. Кад стајаше сада поред Хање, гледајући јој радознало у очи, леггших двоје људи не би ни један уметник могао замислити. Мене су страшно текнуле њене речи. Чињаше миседа оно: „не бих вам световала, да покушате," изрече гласом, у којем трепташе неки тон ироније. Погледах упитним погледом на оца, који је мало час огледао Селимова коња. Знао сам његову родитељску амбицију, знао сам, да је завидљив, кад ме ко ма у чему надмагпи, а Селим му је због тога већ одавно био трн у оку; за то и мишљах, да се не ће противити, ахо усхтем показати, да нисам лошији јахач од Селима. — Тај коњ врашки скаче, оче — рекох ја. —■ Али и тај враг ваљано седи — промрмља отац. — А би ли ти тако умео? —■ Хања сумња — одговорим мало опоро. Могу ли покушати ? Отац се замисли, погледа на летве, на коња, на мене, па рече: — Махни се.