Stražilovo

547

»Шта ћеш у коло?« —- рекла јој једном мати, — »кога има тамо? Све које ко.« То дочуо газда ћира, ла се помами: »Шта је учиш којешта! Нек иде, нек игра, а да шта ми је она, госпоја! А?! Избићу ја то и теби и њој из главе . . .« Газда ћира тако пред њом, а кад изашао на поље, а он се већ покајао, што је тако изгрдио. Но и ако се за то нокајао, за друго се није. Давао је себи право, што јој је једном и то пребацио. А и како да не! Куд год се крене, цео свет га кори, што му је кћерка таква. »Но ћиро, а куд ће ти душа!« —вели му једном један добар пријатељ његов, — »а што си, Бога ти, подигао тако ону твоју Стојку? ! Не чудим се њој, већ теби. Ти си бар наор као и ми, разборит си . . .« И даље је хтео, али му ћира махну руком, да ућути. Намргодио се, па отишао даље. То га је пекло. Дошао у двориште, а опо пастир Са,ва тера овце у обор, па броји. »Саво, синко, је си ли што гладан?« прекиде га он и мило га погледа. Јако га волео. »И јесам и нисам, бато, тнта да ти рекпем. А баш бих могао,« — рече Сава и седе на своје старо место. ћира, сео до њега, а мало после стаде кћерку викати. »Ој, ој!« одазва му се она из куће. »Дед, донеси Сави да једе!-« Сава чуо њен глас из куће, па се чисто' као насмеши. Извадио нож из појаса и иоче се спремати да једе. У том: дошла Стојка. Стала пред њега, па му пружа јестиво, а очима га тако мило мери. Засукала рукаве до лаката, па не знаш ил јој је рука беља од сира, што га је пружала, или сир од руке. Очи су јој некако чудновато сјале, а сиромах пастир Сава није смео у њих да погледи. У срцу своме осећао је нешто мило, а рука му је неприметно задрхтала, кад се дотакла њеие ,руке. Чисто се хтео да лати своје фруле, па да јој онако сетно, чедно заевира, да олакша ту милину, што му се тако гаирила у грудима. Сваки онај комад суха хлеба, јнто је примао од ње, кад је иолазио с чопором па поље, био му је тако кусан, тако сладак. А кад год је дотеривао овце у обор, па их бројао, увек би се збунио у бројању, кад би се она ту десила. Обично је два три дана бивао од куће, и

тад би се журио гато пре да дође у свој обор, да је види. У вече пак, кад би био на пољу крај оваца, латио би се своје фруле, па би у њу свирао дуго и дуго, а она му тада никад не би избивала из главе. И сад није хтео да једе, ма да је био гладан, догод она није отигала. Тек кад се Стојка у кућу упутила, гледао је он за њом погледом љупким, погледом пуним тежње . . . Осећаји његови множили се. ћутао је, ал је много осећао. На ум му изађе његова пука сиротиња, а врела суза кану му из очију. »Саво синко, ти као да плачега?!« —рече му газда ћира, па га помилова по глави као своје дете. Но он је само гутао залогај по залогај хлеба, а с њим заједно и своју тугу, своју жалост . . . * Тек гато се смркло, а из даљине се зачуше звуци Савине фруле. Он је свирао тако сетно, тако невесело . . . III. Донгло и пролеће. Сад се већ тако у вече не чују девојачке песме, а пре, пре је, Боже мој, све врило. Особито кад.се враћају у вече с рада у село. Девојке се све поудавале, које јесенас, а које зимус. Остале саме швигарице. Да, нису саме. Ту је јога и газда-ћирина Стојка. »Она ће, крај њене луде памети, плести седе,« — рекне за њу тек по која млада. Стојка је већ за удадбу. Њених се годииа другарице јога лане поудавале. Но она нит је лане, нит ове године. Неки веле за њу: »Пробирач нађе отирач!« А да је бар тако! Ниједан момак није смео да завири у њену кућу. Бојали се зар, да се не осрамоте. Или нису смели, или бага нису хтели. Не знам. Она је остала јога онака иста, каква је и пре била, нит је игала у коло, нит се с ким и дружила. Тек би кад-кад изагала у дворигате и ту би дочекала Саву са овци. С њим је најбол>е и најрадије диванила. У њену срцу заче се нека наклоност према овом добром, ал сиротом момку. Њега је некако најволела, с њиме се разговарала, иа гата јога више, и сажаљевала га је.