Stražilovo

548

Једном му је рекла: »Дед, Бога ти, Саво, посвирај шта!« Њему није више требало. Радоспо се латио фруле, па јој је свирао тако лепо, тако жалосно . . . Он јој је кроз фрулу говорио. Ти ситни звуци и гласови били су тако верни изрази његова осећања, његових мисли . . . Ох, да је Стојка те звуке разумевала! . . . Ова фрула много јој казивала, много, много говорила. Чуј само како дивно свира, као да вели: Немам љубе, немам никог свога, Аој Стојка ! Стојка ! . . . Она је слушала, слушала, па није ни дочекала краја. Била скочила па одскакутала у кућу. Пред врати је дочека мати: »Шта та тамо ленштипа само свира! Зар још није помузао овце?! Што га не тераш. .. Ал већ . . « А Сава је и даље свирао тако дивно, тако сетно невесело. . . . * * * Газда ћира од неког доба, па се човек к'о чисто променио. Нит се с ким дружи а још мање говори. Кад иде по улици, а он спусти главу, па нешто премишља, Шта му се, Боже мој, све то врзе по памети? Једни веле: »Као да су га, буди Бог с нама, вештице заманђијале. Погледајте га само, тај као да није чист.« Други опет: »Но, хвала Богу ! човек здрав и читав, мало се забринуо, на одмах хука бука на њега. Не знам веле: није чисг, није сам, и све које шта.« Опет ће они ирви: »Е, гле ти то њега, забринуо се, а не зпам за шта. Шта му то тако фали, да се забрине? Кућа добра, нуна, сермија јака, па шта да му фали, а?!« А они ће други: »Ајд' ћутите већ једном, шта сте> се ту успропадале! . . . Шта му фали, шта, то оп зна најбоље ... А знамо баш и ми. Зар то није брига, кад му дете прематори за удадбу, па нит да му се какав момак помоли у кући. А Стојка је баш лепа, само . . .« То чула млада из Гргуреве куће, што се ономлане довела: »Ију, свете и народу, шта они диване! . . Забринуо се за Стојку. Хој, хој, има она момка,

да му нема пара. ЈГеп је, наочит је, та сладак је, као да је на чокоту ноникао »А ко то?« «Који је то?« завапише све у један глас, па јој се приближише. »Ко?! Зар ви то још нисте знале!« Па ће тек млада Гргурева онако да им шапне, да нико не чује. »Та је л' истина?« — зачудигае се све и пљеснуше се рукама. »Да, да, истина, истина,« — вели млада. »Онај Сава, настир њин!« —чуде се опет. »Да, Сава настир,« — потврди млада. »Ију! . . .« »Хо, хо, хо!« А тек ће једпа: »Та иди, Бога ти, ја то не верујем.« А млада ће Гргурева да почне уверавати: »Е, па кад не верујеш, а ти чуј. Ето синоћ ја и моја Лепа враћамо се с извора па поред авлије газда-ћирине. Идемо ми нас две тако, на ћутимо, а тек ће моја Лепа: »гле, снајка, тамо, гледај само, гле!« Ја се осврнула, па погледала тамо, а оно Сава и Стојка . . .« »Љубе се!« —- упадоше јој све у реч. »Не, пије. Чујте само даље. Ја се осврнула па ногледала тамо, а оно Сава и Стојка . . .« »Грле се!« — прекиде је друга млада. »Та стани, молим те, пусти ме, док све кажем . . . Ди сам само оно стала. . .« »Ти погледала тамо, а оно,« — каже јој једна. »Да, да. Ја се осврнула, па погледала тамо, а оно Сава и Стојка седе једно до друго, ево баш овако, па се нешто разговарају. Она се смегаи, а он се смегаи. Ја таман да дођем ближе, да чујем, гата то тако диване, а Сава поче у фрулу свирати . . . Опа устала, на стала тако до њега са свим, па га гледа, гледа, мислиш не трепће. Док ти једном не скочи она и не одјури у кућу . . .« Жене све сгале па се чуде. »Хе, хе, хе, — ето те славне наше врајле, милује се са чобанином. Тако јој и треба!« »Да, да, нека, иека,« — додадоше ос/гале... Сутра дан већ пуче глас по селу: »Врајла Стојка се воле са чобанином Савом.« Већ је и сиевали по једној песми: Врајла Стојка све штудира, Кога да избира.