Stražilovo

Б р . 37.

СТРАЖИЛОВО

591

све непомућеним оком прегледимо, морамо рећи, да је Тодор Павловић важну али тешку задаћу имао; да ју је великим трудом и многим жртвама извео, и да је знамените услуге учинио своме народу, од којих последице осећамо и ми а осећаће и будући нараштаји српски; . . . али морамо и то рећи, и да је крваво заслужио, да га се народ радо сећа и да га с благословом спомиње. Година 1848., учини крај Павловићевом делању; грдни потреси од те године задрмаше његов уморени дух, и он мораде отићи са поља рада у стање мира и покоја. Преставио се овде у Карлову 12. августа 1854. године (пре 34 године) у својој 50 години и ночива чело олтара а овде му данас свечано осветисмо споменик, који му подигоше родољубиви Срби. Није доживио дубоку старост, али је за свога средњега века много радио и доста урадио, а све без своје икакве користи, пего једино на корист моралну и материјалну народу своме. Рекао сам, да се у његовим листовима налазе многа златна зрна, која ваља сачувати од заборава. Не могу их све овде низати; али пре него што завршим, ипак морам то наговестити, да из свију Павловићевих поука и савета излази ово: ваља да пазимо на цркву, школу и књижевност сраслу; то су три стожера, око којих се окреће судба сраског на-

роца у овим крајевима. Многом нереду, који је онда био, а и данас га још има, у нашим јавним и приватним нословима: „узрок смо ми сами, и да би све наше потребе, сами, без туђе помоћи могли намирити, само кад би срца и душе имали. Нас та несрећа гони, да нам некако све оно најгоре испада за руком, што сами уређујемо. А зашто? Зато, гато оће сваки само по његовој глави да буде." Ове је речи написао сам Павловић у својим „Српским Народним Новинама" у бр. 27. од 9. априла 1842 год. Био је добра срца. Пријатељ је био својим пријатељима, какав се само желити мозке. Као противник био је благ, а уважавао је заслуге и свога противника. На пољу нашег народног живота био је у оно доба знаменит и чувен Србин, који заслужује, да му овде, где се диже овај скромни споменик, подигнут прилозима родољубивих Срба, и пријатељи и знанци а и млађи свет и унуци српски ускликну: Слава ти, родољубе, и хвала на труду, који си поднео, на делима, која си учинио, и на жртвама, које си принео из љубави к народу а на корист и славу народа српског. Слава Тодору ЛавловиН,у, врлом родољубу сри-

1^;

УЗ НАШУ ОЛИКУ, У ниједном крају, где се Срби у овој монархији населише, нема толико задужбина, као у Срему. Дивна фрушка Гора са својим шумама и долинама, кроз које теку потоци, као створена ј.е за тихи монашки живот. У сву дуж Фрушке Горе има дванаест манастира, за које се чисто не може рећи, који лепше и убавије лежи, а међу манастирима је тима и Привина Глава, коју данас у слици приказујемо читаоцима нашега листа. Привина Глава лежи на западном предгорју Фрушке Горе према Шиду, лево од друма, који води од Илока у Шид, у врло красном пределу. Не спада до душе међу најбогатије наше манастире, али ревну настојању и/груду данашњег игумана Теофана Косдвца може рећи хвалу, те је уређен, да не може бити боље. Храм цркве слави о летњем св. архангелу Гаврилу, 13. јулија, и тада се сваке године силан сриски свет из околице и из подаље слегне онамо на молитву.

! 0 М Е 0 И Ц Е. (Религијозии иазори Африкапаца.) „Нахтигалово друштво" саогпптава, као што је познато, врло занимљиве белешке из „црнога дела света". У листу „Аив^агк!'' донео је Ритнер-Љбек из такве једне белешке Меренскога у изводу

ово: Нема томе бог зна колико времена, да би се иначе разумни људи некако са сажаљењем насмешили, кад би ко у опште говорио о религијозним назорима гар^вих Африканаца. Тада се још мислило, да је Африканац једино суров, глупав обожавалац Фетиша те се по том схватању конструјисао „Фетишизам" као нека врста особене религије, и то као најпримитивнији облик. Под том службом фетишу разумевало се поштовање, које као да црни дивљак указује ма каквом предмету, који му случајно особито падне у очи; свуд се мислило, да су мисли и назори о невидимом свету са свим непОзнати прастановнику Африке, па се отуд закључивало, да је прерано уносити онамо хришћанство; требали су тобоже Африканци најпре проћи прелазна стадија са тог суровог незнабоштва до хрипгћанске религије. Но ти се назори исказали, да не ваљају, јер у Африци у опште нема „Фетишке религије", према томе не може бити ни служитеља Фетишу у оном смислу, како се пре узимало. И ту је, као што се то већ често дешавало, погрешно тумачење једне речи изазвало целу забуну. „ГеИл^о" је реч португиска и значи „врачарија", но уједно и „амајлија". При вавилонској конФузији језик&, што се у току векова на обалама западне Африке ради споразумљења међу црнцима и бељцима, међу Африканцима и Јевропљанима десила, пришили су речи „ГеИлдо" значење „светиња", шта више, тим су именом стали означа-