Stražilovo

592

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 37.

вати сваки предмет, којем је Црнац давао нека религијозна значаја. Отуда, што је Африканац ствар коју назвао „"РеШро", наравно да Јевропљанину ни из далека није било јасно, за што је Африканцу кућа која, змија или биљка света. Па с тога, што то није било јасно, дошло се до тог погрешног назора, да ни Црнца при религијозним му обредима не руководи никаква мисао те да његова „служба Фетишу" нема никаква дубљег погледа. Мало по мало се разишла тама, што је обвијала живот Црнаца; бељац није могао разумети Црнца, јер му није знао језика, а дуго времена требао, док га је научио. Пошто је неких 40 до 50 црначких и каФерских језика постало књижевним језицима, није више тешко загледати у аФрикански душевни живот. Па кад човек разумно стане испитивати обичаје Африканаца, мора доћи до уверења, да је њихово, свакако често чудновато, делање основано на одређеним религијозним назорима. Половн религијознога мишљења у Црнаца јесу: вера у бога и вера у духове, Црнци су монотејисте испиритисте; имају нејасну слутњу о бићу свагда суштег, свемогућег бога; свуда, код свију племена, наћи ће човек име за „божанско биће". „Молунго" зове се бог племена средње источне обале до јужно према реци Самбесу. Зулу-племена зову бога „Итонго", а Басути и Бечуани зову га „Модимо". Пита се сад, какав појам спајају они са својим богом. На основу досадањих испитивања изгледа, као да се аФрикански бог не замишља као „лице". Басути н. пр. безлично употребљавају реч „Модимо", која се слободно можо превести са „оно, што је највише"; они канда под том речи разумевају промисао, дух, свемоћ, као и Зулу-племена под речи „Итонго". Како Црнац не познаје лична бога, то овај у скаскама не може долазити као биће, које ради; чак и у оним легендама, које извештавају о створењу рода људскога, не игра лични бог никакву улогу; на његово место као посредник долази полубог неки, кога Зулу-племена зову „Устулункулу" а Басути „Хубеане". За тога се каже, да је људе створио и да им и смрт шиље — од прилике иста улога, какву Прометеј игра у грчкој митологији. Са свим је погрепшо име ирачовека — демијурга — супститујисати за име бога. Поштовања у нашем хришћанском смислу не указују Црнци ни богу, ни творцу; духе умрлих почитују службама, жртвама, молитвама, које се понајвише означавају са истом основном речи, само што има личан предлог те се реч употребљава у смислу личне ознаке. „Дах" — душа, дух човеков враћа се у земљу к оцима, у државу мртвих; оданде се сенке враћају натраг на земљу — то је од прилике магловита представа Африканчева о умрлима. Колико је та представа тавна, толико се ипак јасно исказује у његовом поступању са мртвима. Сва племена приносе жртве умрлима, пре свега поглавицама; са поглавицом саране робова живих, са владаркама робиња; кад умре краљ, закољу једног министра, да краљ на оном свету не буде без узглавља. Тако приповеда познати путник Висман за племе једно, које живи

у јужном кориту Конга, како купује робова у велико једино у ту сврху, да се сваком умрлом саплеменику принесе жртва. КаФери кољу свом умрлом поглавици стотинама марве, којој рогове наслажу у гомилама поред гробова и над гробовима. Наиђе ли на народ зараза каква или суша, то се онда кољу нове жртве на гробовима краљева. И болести појединих лица су по мишљењу Црнаца дело духова појединих умрлих сродника, који заосталима још и после њихове смрти завиде и муче их. Духови ишту и марве; да би их човек умилостивио, мора им дати марве путем жртвовања; стане ли таква марва рикати, то јест стане ли призивати богове, то онда важи као повољно знамење. Крв се пролије на страну. Кости се сагору, тако исто и маст, а месо се преко ноћ обеси у колеби, да се духови осмоче њиме. У обичају су и течне жртве, пиво, млеко и т. д. Уз жртве се читају молитве, у којима се умрли призивљу поименце те се њима моли. Даље се духовима жртвују људи, кад се оснује село, кад се у пролеће њиве ору, кад се пође у рат, једном речи: при свим важнијим стварима; али се тада жртвују и животиње и пиће. Херероси сваке године терају марву умрлога на његов гроб; ту стану лупати и викати: „Ху, ху! ево нас са твојим драгим воловимч!" Батлоке, племе у северној Трансвалији инсценују сваке године предачку славу; народ се слегне те оплакује покојнике. Даље се сипају течне жртве на цвеће, које је посађено по двориштима у спомен претцима као символ бесмртности; тужи се онда за једну ноћ вичући и појући. По томе се може рећи, да већина онога, што се до сад говорило о служби Фетишу, стоји у свези са веровањем у духове; а ако се говорило о засебним „Фетишким домовима", то су биле куће, у којима је седио који поглавица, па је ту и сахрањен. По разним се местима виде „Фетишке лутке" то су пластични, наравно спољашње сурови прикази извесних лица; човек се чуди, што Црнац змију гради „Фетишем" — змија није ништа друго до отеловљење добрих домаћих духова, нарочито поштују царску змију као [утеловљење овог или оног поглавице. Од духова добија врач своја оракула, било тиме, што ти духови уђу у њ те из њега говоре, било тиме, што им се он моли а уз то баца коцке па се по њиховој констелацији дознаје прошло, садашње и будуће. Помоћу духова налази врач и „медицину" — каткад баш праву, од траве и биља, већином пак амајлије у облику зуба, канџи, камења, корења или прашака, које се носе око врата или у хаљинама, да би донеле срећу а одагнале несрећу. Ма колико да је поље, које сујевера тиме осваја, и ма како мрачна да је игра, која бива с тим амајлијама, и ма како да имамо права рећи за Африканца да верује у „Фетиш": ипак не зна он за „службу Фетишу"! Свакако се пак не може дуже тврдити, да Африканац нема никакве религијозне представе, назори га његови шта више чине вештим, да прими хришћанство; једино ће оно некад сатрти његов страх од духова и смрти.

САДРЖАЈ: Крај. Песма А. Гавриловића. — Хања. (Наставак.) — Вера, љубав и нада. Песма Саве Д. Мијалковића. Афродита. Роман из старе Јеладе. Написао Ернст Екштајн. — У славу и спомен Тодору Павловићу. Говор Андрије М. Матића о светковини у Карлову на малу Госпојину о. г. — Ковчежић. Уз нашу слику. (Манастир Привина Глава у Фрушкој Гори.) — Смесице.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.