Stražilovo

580

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 37.

погледа у мене, па видећи да сам тако замишљен, рече: — 0 чему ви тако мислите? Да не мислите на Љољу? Не одговорих ни речи, само стиснух зубе и помислих: кињи ме, кин>и, кад ти је то мило, ал' не

ћеш извући из мене ни гласка. Но Хања збиља ни не сањаше, да ме кињи. Запитала ме, јер је имала право да запита. Задивљена мојим ћутањем, понови још један пут питање. Опет ништа не одговорих. Сад мишљаше, да је то пркос још од пре, па тако и ућута.

ВЕРА, ЉУБАВ И НАДА.

Ја веру Христа Бога распеше гадни људи. Његову веру штујем, она ми греје груди. ' ж Кад познах тебе милу, не могох тајну крити: Дадох ти веру тврду, да ћеш ми љуба бити. Ох, веруј, чедо, веруј, док срце бурно бије! Зар живот само вера, љубав и нада није?

Доћи ће некад време: срце ће лакше бити, За прошле, хладне дане сузе ће очи лити, У срцу биће зима, на глави седе власи . .. Па зато, док си млада, нека те љубав краси! Ох, љуби, чедо, љуби, док срце бурно бије! Зар живот само вера, љубав и нада није?

У борби клонух, падох — то беше кобно доба: Ја видех пропаст своју и слику црног гроба. Ну дође нада жарка, ублажи чемер јада, И ја се надам, скоро бићеш ми љуба млада! Надај се, чедо, надај, док срце бурно бије! Зар живот само вера, љубав и нада није?

Сава Д. Мијалковић.

АФР0ДИТА.

Р о м

Прва глава. | ило је то године петстотинапедесетпрве пре ^Христова рођења. Обала латамског залива "сијала се у вечерњом осветљењу. Нависини узанога друма, што је водио из Миласе у малоазијски поморски град Милит, стојао је, о палицу наслоњен, леп, једар младић. Његов хитон, на боре нрепасан, сав је био прашан. Са левог му плећа висио је о широком кајишу кожан свежљај, у којем су биле хаљине и алат уметника-образника. Аконтије из Миласе радио је био у радионици Атињанина вајара Фарака три године као ученик. Сад је мислио, да је доста јак, да би могао стати на своје ноге. Тако је онда употребио прилику, кад је племић један пријатељ мајстора из Атине пошао у Аликарнас. Покупивши своје нешто траља укрцао се с Атињанином у лађу па после брзе, сретне вожње доспео је до обале Мале Азије. Од Аликарнаса је пешке отишао до Миласе, провео је онде неколико недеља на скромном дому свога оца, који је био колар а на неколико стадија пред градским капијама имао нешто мало земље, па онда је почетком месеца Воједромијона — дакле пред јесен — пошао у славни поморски град Милит, чија позоришта и храмови, обасјани од сунца на заласку, сад пред њиме лежаху.

А Н ИЗ СТАРЕ ЈЕЛАДЕ. НАПИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. Неколико се минута одмарао теје, шћућуривши се на стрмени пута, појео комад јечмена хлеба и једну гранату. Сад се дигао па је свежим и слободним оком стао гледати по околици свуд унаоколо. Панорама је одиста била дивна. Лево град и трагасејска острва; даље сугорје Микале са врлетним предгорјем, што но се као грдан рт од каквога мача пружао у еиње море; а с друге стране обала залива са својим селима и летниковцима — све утонуло у прекомеран сјај. „Није ми чудо," рече Аконтије сам себи, „што Милит тако милује вештине! Никада — па ни у Атини — нисам видио тако заносне игре у светлости, толико боја и црта!" Стресе сад прашину с одела, још последњи пут погледа на онострану обалу затона, где су две снажне групе пинија у плавичасту блеску означавале ушће славнога Меандра, па онда пође даље, у себи се питајући, да ли ће будућа судба његова ићи у сличним вијузима као сребрнкаста ова река. • За мало па дође до пространа летниковца. Радознало погледа преко ограде у перивој, који је кућу опкољавао са три стране Из сеничника наиме орила се раскалашна вика, гласно довикивање и церекање. Пет до шест младих људи у господском оделу канда