Stražilovo

Б р . 38.

597

Аконтије је разрогачио очи гледајући на безбројне лађе са два и три реда весала, што су ту почивале о сидру, на красне трговачке лађе са уметнички изрецканом нриликом на хрптици, па даље на поље иа трептава једра рибарских чунова, што су стотинама покривали далеко плаветнило отворенога архипла и затона, што је порубљен брежуљцима. Поморци .са свију страна тада познатога света: неотесани Инијоси, људи из даљње Колхиде, Финичани са оштрим орловским носовима и модроцрном косом, Киличани бродари и мисирски трговци, воћари и самсари, све се то овде гурало по жестоку сунцу или тражило хлада нод низом кућа, што се отегао. Куће су те биле чудновата смеса господскога сјаја и удобности простијег света: дивне зграде обогателих великих трговаца уз чађаве нрцварнице и механе, око којих се свет слегао; двори уз чатрље мењача. Аконтије је шарени призор тај пратио с интересом новајлије; јер у Атини је пристаниште далеко од средишта у граду, па су друге ствари онде на себе мамиле пажњу посматрача. Пође даље. Јурба и журба овде је била елегантнија и није било толико вреве. Улица једна попреко, којој се на крају видило прочеље великога Дивова храма, као да раставља тишмасти крај улице крај присганишта од мирнијег и господскијег краја. Окука обале чинила је ту, те је међу улицом и лађама о сидру био све шири и гаири нростор; а и биле су само јога велике лађе једна но једна, што су овде о сидру етојале; остало су били плосни чамци за локални саобраћај и пловљење по обали у затону. Шз макљенова и јаворова штитио је овде и онај део улице, гато није био у сену кућа. Аконтију се сад први пут дала прилика, да господску омладину Милитску носматра на дому. Далеко удаљени од немарне елеганције весељака, коју је јуче видио под сеничницима Кононовим, показивали су ови млади људи у спољашности својој чак брижљивост неку, неку одмереност у ступању, у којој је било нечега мал те не театрална. На сго корачаја с оне стране те улице понреко спазио је шест младих девојака у бојадисаним хаљинама, седе на сгепенима мраморног једног споменика а око њих стали десеторица или дванаесторица младића, по изгледу све саме аристократе. То су биле „цвећарице са кипа Креонтова". Споменик је наиме приказивао пређашњега архонта Креонта, који је у току своје владавине за петнаесг година саградио највећи део источне улице крај пристанигата. Вајар је у једном тих младих људи познао ви-

тога, разборитог Олора, који је јуче после пијанке у летниковцу Кононову домаћииа са онако надмоћиим подругивањем дражио те тако изазвао непријатне оне призоре, гато за тим дођоше. Кад се Аконтије приближио, да види, иије ли и Нејера међу девојкама — није била онде — обрнуо се Олор. Особеи осмејак издао је, да се и он при овом састанку сетио јучерашњега дана; али није поносито, но мило гледао час два у лице младом уметнику, који је лако норуменио. Аконтије се упути даље. За десет минута стигао је на коломат, где су ио уверавању Коронидину били модели. Било сад да су леие Милићанке, о којима је Аконтије био сневао, у веселу обраћају са људима Кононове багре увиђали да целисходније нроводе време него у уметничкој служби у сликара и вајара, или је назор, што је важио у отменом друштву Милитском: да су такве службе за готове новце срамне, продрео и у редове модела: доста то, врло их је мало било, пгго су овде за руку гаврљале међу ловоровим џбуњем, а оно иеколико, што је Аконтије затекао, апсолутно нису биле згодне за његову сврху. Или су биле меке, сањалачке црте Малоазијаткиња или мрке, опоре лепоте, какве би биле згодне као обрасци за Иру, свакако и за Иаладу. Оног свежег, живог и окретног, чега је њему требало, нигде иије могао наћи. Најпосле, кад је прогало по сата, дође плавуша једна Лакедемоњанка, која је у сво.јој врсти одиста била јединствено нешто; та би му ванредно згодно била приликовала; но Филида је за своје изврштине тако добро знала, да је заискала своту, коју није човек могао смоћи. Аконтије се није усудио, да јој понуди мање, кад би му и то мање куд и камо надмашило средства. „Јесте ли ви једине?" запита бледу једну, нешто сувоњаву Рођанку. „Једине свакако," одговори девојка; „али нас је, чини ми се, доста." Још је мало Аконтије, занет у мислима, гледао. како се старији неки уметници погађају с девојкама; за тим, у дубини душе раздешен, пође натраг. Не далеко од мраморног кипа, на чијим су степенима седиле оних шест цвећарица, примети велику налогу. Нродавачице, око којих се пре онако отимали младићи, сад једва да су имале икакве забаве; само је постарији неки вркоч ћаскао са најлепшом. Остале су намрштено гледале преко на једно место, где је ма што морало занимати мушкарце, што се са свију страна стицали. Аконтије, у кога је маха отео горки осећај, да му се не жури, јер ће без модела скоро морати у послу свом застати, приђе гомили, која је бивада