Stražilovo

596

СТРАЖИЛОВО

В Р. 38.

чисто и одлучио, да искушам вешто Евицу, бар онолико, колико се може. Доспех кући на обед. Са Селимом се поздравих хладно и седох, ћутећки, за сто. Отац ме погледа, па ће загштати: — Шта ти је? Да ниси болестан? — Не. Здрав сам, само сам уморан. Устао сам јутрос у три сата. — За што? — Ишао сам с Вахом на курјаке. Посолио сам једнога курјака. Доцније сам прилегао, па мало глава боли. ■— Погледајдер се у огледалу, да видиш какав си. Хања престаде за час јести, па ме пажљиво посматраше. — Можда је посета у Устжицама крива, да сте такав, господине Хенриче —■ рече она. Погледах јој право у очи и запитах баш оштро. — Како ти то мислиш? Хања се збунила и почела пешто муцати без репа и ушију. Селим јој прискочи у помоћ.

— Но, то је врло природно. Ко љуби, вене. Стадох мерити наизменце час Хању, час Селима, па одговорим полако, енергично наглашујући сваку реч: — Не видим, да сте свенули: ни ти ни Хања! Обоје поцрвенише до ушију. Настаде тренутак врло неугодне забуне и ћутања. Ни сам не бејах сигуран, да нисам далеко забраздио; но на срећу отац није све слушао, што се говори, а поп Људевит узе то као обично задиркивање младих људи. — Вогме је то зоља с жаоком! — повиче шмркнувши бурмута. — Насади вас. Видите! не хватајте се с њим у коштац. 0 Боже! како сам се мало радовао томе тријумфу, како бих се радо мењао са Селимом, ма да је утучен на лој! Носле ручка, пролазећи кроз дворану, погледим у огледало. Збиља изгледах, као да су ме гује пиле. Бејах модар испод очију, а лице ми беше попијено. Чињаше ми се, да сам изишао страшно ружан, али то ми сад већ беше све једно. (Наставиће се.)

-^гТЛ-1/1/?/) , {ТТ> 1'\М\Г-ЈМУ.г^-

БИСЕР ДРОБНИ.

уди веле, само море Бисер крије у грудима, А ја знам и друго место, Где бисера дробног има.

ч-

Ох, кад на тај бисер мислим, Мене жеља мори пуста: Јер тај бисер драгоцени Крију твоја медна уста. С. Д. Мијалкови!..

АФРОДИТА.

Р 0 М А Н ИЗ СТАРЕ.ЈЕЛАДЕ, НА1ШСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Настакак.)

Друга глава. ад је младић све посвршивао, што му је за ' први мах ваљало удесити, заложи се мало на онда најкраћим путем пође у улицу крај пристаништа. Осећао је неодређену тежњу, да опет види дивотну Нејеру, јер овде на пољу у удаљеном предграђу, далеко од љубазнога свештеника, било му је, као да је и сувише усамљен. Но онда је од Корониде дознао, да је велики коломат, што улица нресеца, око по дне стојиште силних модела, који сликарима и вајарима нуде своје услуге, често наметљиво, али свагда о добру наплату. Дело, којега се Аконтије најпре мислио да лати, већ му је јасно стојало нред душом, кад је морем пловио у Аликарнас. Тек се мало ио мало хтео да приближи највишему и пре је хтео да научи савладати умилно,

пре но што за предмет узме оно, што очарава и што је божански узвишено. Лик, што је он не само у духу склопио био, него га и у неколико нацрта до појединости израдио, била је пастирка, како ју на повратку кући здравља пас а она му милује главу. Не ће бити тешко, мислио је Аконтије, наићи на девојачки лик, који ће у неколико одговорити нрилици, каква је њему лебдила пред душом. Тако је ходао кроз узане, рогљасте улице, док се није наједаред пред њим у свој својој сјајној дивоти створила неизмерна улица крај пристаништа, што се према истоку с оне стране коломата губила далеко на поље ван града а била средиште трговачког обраћаја и великоградске вреве, јер се тиши иослови грађанства, нарочито и градске и државне ствари, више концентрисале на трговиште.