Stražilovo

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

617

„Ти канда лепо мислиш о мени," рече емешећи се. „Да се таква сатирска игра ирикаже, треба два глумца: један, који бије, и други, који се даје бити. Никад нисам у себи осећао дара, да се латим улоге овог другога." Норугљиви тон, којим је Аконтије изрекао те речи, распалиле су Веја до крајности.

мора да си ђориут, кад захтеваш од мене такве будалаштине." „Што рекох не ггорекох : —закуни се — или..." „Но, или ?" запита Аконтије намрштивши се. „Но," шапне колач, осврнувши се лево и десно, „ово је место доста саморано, а обала је близу . . . Успротивиш ли се те не урадиш, што јаиштем, угу-

Алексаидар Сандић.

„А ја ти кажем," стаде се дерати, пруживши руку у вис, као да замањује чекићем, „ти ћеш ту улогу за који дан одиграти, ако ми се сад одмах Дивом не закунеш, да ћеш се Нејере оканути, да је не ћеш пуштати у твоју радионицу и да не ћеш проговорити с н>оме ни речи." „Ти ниси при себи," одврати му Аконтије. „Иди хсући, Веје, па одспавај тај ђор, што те мучи, јер ти

шићу те и бацити доле у море. Рећи ће се оида: лепи је Аконтије био пијан, залутао је па је с насипа пао ..." Аконтије мало пребледи. „Твоје су шале сурове," рече студено „Хоћеш ли се заклети?" запита Веј, ставши тик пред младог уметника. „Иначе ћу ти доказати. да ми је то горка збиља, што ти претим!"