Stražilovo

631

мати умири. Но онда би Хања морала остати сама међу нама. Отац то није никако желео. За то, рече, што зна, да међу нама младима нешто бива, што он не ће да исститује, али му није по вољи; нада се ипак, да ће Хањин одлазак учинити свему крај. Ту сви стадоше гледати на ме, да ме проникну, ал се не мало задивише, кад ја, место да се очајно опирем одласку Хањином, радосно пристадох на то. Ја сам просто рачунао, да ће се одласком Хањиним раскинути све свезе између ње и Селима. А при том нека нада, као блудећив огањ, засветлуца ми у срцу, да ћу главом ја, а не ко други, одвести Хању до наше мајке. Знаћах, да отац не може ићи,

јер жетва беше на прагу; знађах, да поп Људекит не беше никад за границом, елем остадох још само ја. Али то беше слаба нада, па за мало и угасну, као блудећив огањ, кад отац рече, да ће госпођа Устжицка за дан два ићи у морске купке и да је пристала, да узме собом Хању и да је одведе матери. Прексутра ваљаде Хањи кренути се на пут. То ме беше здраво расТужило, ал опет ми свакојако беше милије, да Хања иде и без мене, него да остане. Уз то признајем, да ми неизмерну радост спремаше та помисао, шта ће учинити и како ће примити тај глас Селим, кад му га сутра однесем. (Наставиће се.)

Четврта глава. Гд тога се дана Аконтије преобразио. Мира и задовољства у бићу његову као да је са свим нестало. Пре по дне се трудио да ради; али је Харида, коју је започео за Кидипу, лагано напредовала, при свем умилном моделу, што је срећно задобиобио у лику Јефескиње једне, која је тих дана тек дошла у Милит. Нејера би те још како згодна била за нову творевину уметникову, но кад је из разговора Аконтијева разабрала, за кога он твори ту прилику, нипошто није хтела да настави своје дотадашње пријатељске услуге те је тако Аконтије морао отићи на коломат у улици крај пристаништа, где је по дужем узалудном тражењу смотрио ону Јефескињу. Носле по дне није имао мира код куће, мадаје баш у то доба светлост била најзгоднија. Тада би врљао по побочним улицама око трговишта, сваки час пролазећи крај двора архонтова, не би ли спазио свилом застрти тетриван, у којем су Кидипу носили било у јавне перивоје било до обале морске. Па искрсне ли тада дивно украшени форшон са осморицом мисирских носача у трему двора, то је знао Аконтије тако удесити, да прође тик поред ћерке Харидимове; на ма како да је то могао а да га и не нримете — јер гдегод се указао тетриван лепе Кидипе, гурала се светина са свију страна — ипак му је срце силно куцало, јер је мислио, ако га Кидипа спази, може то његово зближавање у потаји разложити као дрскост. Бојао се, да ће га видити, а ипак је то желио. Кад већ није могло бити, да буде његова, а оно бар нека дозна, како њега сажиже неугасив жар, како он само за њу живи. У осталом

АФРОДИТА. Р О М А Н И 3 СТАРЕ ЈЕЛАДЕ. НАПИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Наставак.) није се жацао само с тога, што је она ћерка архонтова и неизмерно богата, него више још с тога, што је тако дивотно лепа. Са исто толико петље. са колико Кидипу, запросио би био он и саму златну Афродиту. Пет — или шест пута пратио је тако форијон лепог девојчета за прве три недеље после оног састанка. Ишао је за њом до дрвореда у градском перивоју; видио је, како под вазда зеленим растовима и маслинкама сиђе са тетривана па се са својом пратилицом лагано упути у шетњу; али је само из далека смео да гледа за ликом своје љубљене богиње. Једаред му је срце зазебло са неисказане љубоморе. Десило се те је Конон, на кога је Аконтије са свим био заборавио, скоро случајно наишао туда па се придружио шетаћивој лепотици. Сад се тек Аконтије сетио свега; сетио се речи Кононових са Олором у метежу улице крај пристаништа. Како ли је иоуздано говорио тада горди Милићанин! А сад како ли се самосвесно владао, као да већ има права, новерљиво разговарати са ћерком Харидимовом! Иза чворновитога дебла старе једне маслинке посматрао је Аконтије црте Кидипине, која је туда пролазила са просиоцем својим, а пратилица је тобоже обазриво и скромно застала неколико корачаји. У лепом се лицу није огледала ни радост ни зла воља. Са склопљених је усана беседила мирна равнодушност и не претерано поуздање; вајару се чак учинило, да примећује, како се око усана заиграо ироничан осмех. Не, тако не иде нева уз ђувегију. Конон мора да се преварио у рачуну. Најзад се десило, чега се прибојавао бледи Олор па је Кидина дознала, да се Конон врзе око девојана Милит-