Stražilovo

Бр. 40.

633

богиње, која није тражила несрећу љубавника него да им се испуни свака тајна тежња. Лепу Јефескињу, која се задоцншга те сад тек дошла, пошље Ахонтије кући, огрне свој иматијон па пође до Меланина. Затече свештеника у разговору са неколико њих црквењака. Пред врати је била велика пролетња светковина богињина па је ту ваљало много што шта разбистрити и урадити, не само, што се односило на сам култус, него и иначе свашта; јер се на Афродитину светковину са околних острва и суседних обала слегали у Милит силни странци, а њих је, по старом обичају, морао угостити град и заступници му. А у одбору, што је о тим стварима већао, председавао је свештеник Афродитин. Чисто дрхћући од нестрпљења чекао је Аконтије, док се поданици свештеникови нису опростили. Онда га Клитифонт уведе у собу, где га Меланип дочека са финим смешењем. Аконтије је од стика разложио себи то смешење. Оно му је беседило, да му Меланип с чела чита ствар, ради које је амо дошао; оно му је навештавало, да је Меланип предвидио његов долазак. „Сине мој," поче Меланип, кадвиди, даје Аконтије збуњено замуцао па ни да макне даље, „хвала ти те сматраш у мени пријатеља и оца. Ништа човека у зрелијим годинама не весели, толико, као кад младићу може да углача пут па да га брижљиво ироведе онуда, где је он, старији, негда поклизнуо или посрнуо. Хоћеш ли да ми се исповедиш, Аконтије? Хоћеш. — И тим је излишно постало твоје признање. Ти љубиш Кидипу, ћерку Харидимову." Аконтије зграби руку часнога свештеника па је целује. Није умео речи да прослови. „Да, синко," настави Меланин, „ево већ неколико недеља, како ја знам за твоју тајну. Са врата мога дома и са перистила црквеног посматрао сам, како ти, као но ловац, пјто вреба племениту дивљач, обилазиш око куће архонтове. Видио сам те, како идеш за тетриваном — па кад си близке долазио, опажао сам врели жар Афродитин на лицу ти. Тада сам се заветовао бесмртним боговима, да ћу ти помоћи, да ти живот не прође тако без радости, као што је прошао мој; јер сам добро познао: то, пгго те тако силно узбуђује, то је права правцата, истинска, непрелазна љубав, која човека унесрећава или га чини неисказано срећним." Ту свештеник заћути. Облак дубока размишљања натушти се над лицем његовим. Тада настави: „Што Кидипу љубиш — о сине мој, како ли ме то весели и како ми удвостручава саучешће у судбини твојој! Нека ти је знано, Аконтије — овога ти часа смем признати, јер љубав од младића чини

зрела човека —• нека ти је знано, синко, Кидипа је слика и прилика покојне своје матере Тојосе а та је Тојоса била сунце моме животу. Као сиромах сам младић дошао из Атике у Милит. 0 пролетњој свечаности Афродитиној видио сам Тојосу у храму и кад сам је видио, разбуктио се у мени пламен страсне љубави. Она се мојој страсти одазвала. У светилишту смо богињином дали веру једно другом, да ћемо се љубити до издисаја; безазлено, као блажена деца, гледали смо у будућност. Но Тојосин отац, строги и надувени архонт Креонт, одсмејао се просидби просјаковој те је силом приморао бојажљиву Тојосу, да пође за Харидима, потоњег му наследника. Тојоса је хтела да дође себи главе; само ју је љубав према матери, која је нама држала страну, одвратила од крајњег корака. На годину дана по свадби роди она мужу свом ћерку и умре. Та је ћерка бела Кидипа." „Твоја ми приповетка буди чудновате осећаје," рече Акоптије, по што су обоје подуже ћутали. „Ако је Кидипа, као што ти увераваш, слика и прилика своје покојне матере, шта ли си ти, драги мој заштитниче, морао препатити, кад си је изгубио! Па сад одмах после тог осећаја туге, што ме обузео са твоје судбине, долази повођај себичности, коју ће Див опростити човеку, ббну иреббну са чежње. Ја себи велим, да ћеш ти, што си више поднео ради Тојосе, тим радије хтети помоћи мени у борби за Кидипу." „Одиста, тако је," одврати свештеник Афродитин. „Ја то сматрам као особену промисао богова, да сам баш ја на то одређен, да се за тебе заузмем те да тако чисто све загладим, што је пакосна судбина згрешила против величанства Јерота, који је господар свима и свакоме. Како ја познајем Кидипу — дабогме, једва је још и знам друкчије до ли по чувењу — има изгледа, да ће борба о њу успешнија бити, но што је била борба о Тојосу, претпоставивгаи наравно, да Кидипа тебе љуби. Тојоса је била сушта благост и прилагодност, што ћутећки подноси, но у Кидипи има нечег од крутог карактера њеног оца и деде — управо толико, да је чини сталном и одлучном а да ништа не закине од женске јој умилности. Једино одиста важно у целом том војном плану јесте то, да задобијеш њену љубав. Како је отмено васпитана и од детинства навикла на богатство и ејај, можда је сиротога вајара већ одавна гледала с тихим допадањем, а ни из далека није помислила, да може бити његова. Али то тихо донадање за први мах много вреди, а да си се ти њој допао, срећни Аконтије, за то ја имам најпоузданијих знамења." „Пријатељу мој! Мој оче! Како ли ме пеиска-