Stražilovo

СТРАЖИ10В0

шу Г тпУт1 ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 41.

У НОВОМ САДУ 13. ОКТОБРА 1888.

ГОД, IV.

КАКО ЈЕ ПЈЕВАЛИЦА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ПРИЧА СИМО МАТАВУЉ (Наставак.) оврати се пређашњи ред, али жапа оста, ви трага, који почеше осјећати онда, кад је требало да су већ разабраии. Чимавица, по што је десетак дана лежао гдје и прије, од једном навали, да га премјесте, те га фра Пирија прими к себи. Он не хтје казати, ода шта се препао, но кад га ко запитај о томе, он се набури, а на лицу му се читаху страшне приче. Толико би доста, да страх обузме ђаке. А кад још Чимавица заиска и доби доиуст, да оде дома на неко вријеме, онда се страх усели

вит, како ће се проскитати, а ви одма: тум! бум! Одма по сриди свете оце и корабљице! Валај је добро учинија, што је очистија ногу

се јопет наврати, напипа ои најпоштенији, и то не једном све док би га догна до воза!

у све слуге, па дохвати и фра-Брну. Злосретни Чимавица не устави се на томе, него писа из своје куће са Житнића стрицу фра-Пињати ћуку, који у то доба држаше инорију у Оклају У писму се моли, да га стриц нремјести у шибеиички манастир св. Ловре, јер да је радији ,»свући се« но се повратити у Висовац, но што |је кућа сјеновита, »млого синовита«. Фра 11ињата повољи синовцу, а његово писмо ношље фра-Пирији, додавши сам: како би добро било, да браћа очате бдијење за покој Шкоранцине душе.. Сад приону страх и фратрима, свима, осим Тетке и Срдара. Залуду се ова двојица опираху, да се бдијење не чати, јер да ће се тек након тога распалити машта младежи. Фра Брне је доказивао да треба, а уза њ пристајаху четири брата. Заподједе се жестока богословска парба, те се призивало свете оце у помоћ. Учени фра Тетка просто се ругао, те својим разлозима сатјера нротивнике у туљак. Али, како обично бива у такијем приликама, надјачапи се већма ражестише и остадоше при својој. Јуиачки фра Срдарина не умијаше се прети, но им викаше: »она губа, она смрдљива Чимавица, измиСлила којешта само да нађе из-

одовлен, Јер да га ногом, ди је ка' скоро, него ћук од ћука као што су сви његови, а највише Пињатина! . . . А тај Шкоранца нека се мени јави, ако је каиац, нека . . .!« па зашкргутај зубима и бубни шаком о сто. Бакоња је пио ријечи Срдарове. Бакоњу заносаше све што је мушко и соколасто, те и ако се чудио учености осталијех фратара, чудио се још више срчаности Срдаровој Не бојати се мртвога Шкоранце, но га још чикати! Страх, дакле, бијаше велик. Послије одласка ђаконова, најстарији у скули бјеше Бујас Рупљанин, синовац Блитварев, који те године поче учити Качићеву Кораблицу и црквену новијест из неког измрљаног рукоииса. За њим бијаше Мачак Шкопић из Брстранова, сестрић Дувалов, а он се ломио са великим часословом и житијама. Па онда Лис Антуловић Пргомећанин, даљни братанић фра Жвалоње, псалтирац, и Бакоња, букварац. Тако на свакога долазаше по један учитељ, који се по реду јутром измијењиваху, као што смо видјели. По по дна се у скули није више комендијало, као пријед, него највише заподјени разговор о тењцима, те причај, што је који запамтио из свога краја. С вечера пођу сва четворица да затворе два прозора у ојађелој ђаконској соби, па одатле изађу трком, нити би се већ раздвајали од лијегања, а тада се сваки приби уза свога дују Друге вечери, послије нехч> писмо дође, сјели