Stražilovo

Б р . 41.

64?

Скрадии! За тијем му пудалииа каза, да се залуду појало бдијење, јер да не ће имати мира ни станка у гробу,, докле он исти (Шкоранца) ие отпива мису у манастирској цркви. А то ће бити ноћу. А биће, кад се наврши вријеме, које би протекло и да је жив до младе мисе! Чим се то разгласи, фра Брне не пушташе искрај себе Бакоњу. По вечери морао га је мали чешкати по листовима два пута више него прије, а и преко дневи задржаваше га. А како му се није рачило писати, поче се с њим разговарати које о чем, иа пајпослије поче га запиткивати о ономе, што бјеше научио као ђак. Бакоња све своје знање истресе пред стрицем у мање од по уре. Онда се Вра таче душе па му сгаде казивати главније молитве, заповиди и т. д. Бакоња научи брзо на памет заповиди божје и црквене, грихове смртне и оне, што вапију на небо, дила милости и дило скрушења, па још и различите пјесме црквене. По што утуви »Муку Господинову«, — а то је веома дугачка пјесма, сложена по народну, — Вра уживаше, да му је Бакоња својим звонким гласом поје. Све се разлијегало, кад би Бакоња, зажмуривши мало, отпочео: „Послушајте, браћо мила, „Горку муку Господина „Исукрста, божјег сина, „Који за нас муке прима! „Гад нашега вазда мира „Он на крижу сад прибива! „Послушајте, редовници, „Свете цркве вирни синци! итд. За тијем га поче преслушавати из глаголског буквара. Као што казасмо, већ прве године Бакоња бјеше научио четрдесет глаголскијех слова, а умио је свако слово, како тако, и написати. Сад ред бјеше да учи срицати реченице, што су, одмах послије слова, у буквару наслагане једна врх друге, као стихови, а свака почимље словом по азбучном реду. Вра упре својим гаироким ирстом поврх једнога слога. Бакоња издрељи очи, гледа, гледа, миче уснама, па од једном изговори. Тада Вра помакне прст папријед, па кад се ријеч свршн, он исти понови сричући, па опет понови цијелу ријеч од једном. Таа-ко! Л-ки, ке^сБ-мрћ-тћ-нт.. Таа-ко! Лк 'м весшртћнт.! К ћ-ук-стн нн ш.-се-лрг. жн-те-лкоу! Таа -КО ! К ђукстн нн ккседрхжнтедкоу! глљвннд госнодћнклд! 1 ) А кад ће стићи до »1гжн1 |б" и онога, што она доноси! х ) Немамо глаголских слова, којима би требало ове речи штампати; а да их и имамо, већина читалаца ие би могла разумети. Ур. I

Срдар се једио на »изумисли дичурлије«, на фратре, а пајвшпе на фра-Брну, који је »бага подитињија«. Али кад је морала његова љутња досећи до вршка, онда баш омеча, те не караше већ никога. >-Баш није лоше да се ове будалаштине разгласе!« рече он фра-Тетки, на само. »Наши се људи више боје једнога мртвога него ли стотине живи'. А боље по нас, ако се приковођани припану, телиш ове године како је слабо родило!« За иста се преко воде разгласи, како се ђакон потенчио, те не ћаше нико уложити да се ноћу дошума, па да би знао, е ће благо »приватити« ! На дан светога Фране Салескога, (29. јан. по римском) у зору попргаи мало снијега у Висовцу. Не паде га ни колико ноплату да покрије, али је и то необично у оном жупном мјесту, гдје је вазда копнина и гдје бајам цвијета око Свијећнице. Дан зимскога светог Фране није заповједни празник народу, али фратрима јест, те отпојаше велику мису, а у подне ће и ђаци имати једно јело више. Фратри и ђаци — другога никога не би па служби таман изагали из цркве, а кроз велика врата уђе у авлију висок сељак, одјевен по буковичку. Чудан ђаво! Глава му обла, очи велике и сијере као у ћука, десни му брк дуљи од лијевога, на раздрљеним грудима читаво руно заковрченијех длака. На њему је јечерма са јогате пеколико илика, а не може се распознати, какве је масти. Кожна му пашњача, сва начичкана пулама, допире до ожичице, а у њу задјеиуо кубуру мједене јабучице и арбију. Беневреци му панули испод димњака, те му је трбух покривеп само кошуљом, а кроза промахе види му се глибаво месо. На кољенима му се надули беневреци, а под кољенима стегао поткољепице кожне На ногу му поврх издртијех назубака испричане опапчине. Колико је хладно, није обукао буковички »аљак«, но се огрнуо њим, а једну руку ставио иза пусата. — Какав је ово заврзан, ако бога знаш! ? вели Срдар. Одакле си ти? — Ја! је ли? рече као из бадња Буковичанин, па их стаде гледати блесасто. Сви прснуше у смијех. Буковичанин се усекну са два прста, па опет принита: »ја? је ли?« — Ма ти, оклен си? Шта си догаа овде? — А јесте ли ви вратри? — Јесмо!