Stražilovo

Б р . 44.

СТРАЖИЛОВО

713

владалачког. Што се архонт више уживио у ту своју срећну улогу, тим је био све задовољнији са собом и са одиста генијалним расплетом, који му је дошануло његово оштроумље. Извињавао је, бранио је сад Аконтија. Јерот, силни тај делија, завео је младића на стрме врлети. Појмљиво је било. да се заљубљеник, кад га је једаред обузео занос чежње му, пије страшио ни најсмелијега покушаја. Харидим је то онростио; шта више вољан је био да младоме уметнику при свем том прекршају милостиво сачува топло саучешће своје те да никако уметник не испашта, што је човек овде згрешио, — ако се Аконтије сад у последњем часу опамети те отворено изјави, да није добро урадио. Срџба архонтова надражила би била младића на отнор, на енергичан бој; ова пак напрасна мирноћа, ова снисходљнвост, ово сажаљење збунило га је и обезоружало. Сад је више но икада осећао, да је тежио за нечим, што не може бити. Хладна равнодушност у цртама Кононовим, који се добро чувао, да презорним држањем не одузме важност речима, што их је Харидим изговорио, учвршћавала је младога уметника у немирноме му расположају. Дакле и Конон канда сматра целу ствар као малу неприлику, коју није вредно ни у претрес узети! Можда Аконтије скоро не би могао био свладати тај осећај скрушености; можда би се ћутећки био повукао, да тек доцније покуша обнолљеп нападај — да му се ноглед није сусрео са очима Кидипиним. Од онога часа, кад је ступио на праг, са свим је задобио за себе Кидипино срце. Дивни лик младићки, тако племенит, снажан па ипак сав обузет љупкошћу чувствена зазора, у са свим се новој светлости указао девојчету, што љуби. Кидипајесад опазила да Аконтије и у сјајној околини тих мраморних стубова, тих бујних ћилимова, тих златотканих завеса ништа не губи, да изгледа госиодски и као владар, чак и кад се разговара са силним архонтом. — Тако јој нестаде и последње бојажљивости те што је из очију њених сад засијало у сусрет младићу, то је била права милошта, која се без устручавања диви, која се до љубљеног предмета дизке а не мисли, да слази до њега са висине своје. Аконтије је разумео тај поглед. Нов му живот проструји кроза све жиле. Стресе са себе, чиме му је лукава речитост архонтова тако намамно душу опчинила, па чврстим гласом прозбори: „Харидим не зна за моју накану. На што сам се усудио, није се десило у заносу напрасна надахнућа, него је било промишљено и урађено са чврстом одлуком, да се изведе до краја У сикосу храма Афродитина заклела се Кидипа, да ће бити моја; ја је

сад узимам за реч. Архонте града Милита, ја просим твоју ћерку!" „Будало!" промрмља Конон. За тим се обрне Харидиму: „Смем ли му одговорити?" „Не," забрани архонт. „ГПта би му и могао рећи? Твоји разлози не ће више израдити, но што су израдили моји; па одиста чисто ми је бљутаво, да добра савета дајем занесењаку. Одговори му ти, Кидипа. Реч једна од тебе можда ће га исцелити те ми уштедити нужду, да га каштигујем." Ј1епа Кидипа спусти очи. „Бабо," рече, „бојим се, да ћеш се ражљутити; али ћеш и сам морати признати: на што се ко закуне у сикосу Афродитину, то мора и одржати." „Шта то значи?" запита Харидим. „Завет се не сме погазити!" настави Кидипа, „тако је опоменуо ијониста. ћерка Харидимова пре свију осталих становника Милитских мора слушати, што се ту наређује; јер она је сама била некако као пророчица неудаће, која прети Милиту." Харидим разрогачио очи па их не скида с девојчета. „Тако ти свију богова, разумем ли јадобро?" „Да, бабо! Аконтије ће ми бити војно мој — јер сам се тако заклела. А ти, који бдијеш над свим законом, не ћеш ваљда хтети, да ја оскврним свој завет." „И ти смеш јадну ту маштанију заветом да иазовеш ?" „Вараш се, бабо. Завет је свака присега, која нам у светилишту у име Афродитипо сађе с усана. Ако није била воља небеске богиње, да се заветујем, што је онда тако удесила, да ја јасно и разговетно прочитам, што је Аконтије нацисао ? Ти знаш, кад штићеници Афродитини пламте правом љубављу, онда им она допушта и лукавство; нама пак не приличи с богињом се препирати и мудровати." „Несрећна девојко," викне Конон сав ужаснут, „зар хоћеш да се жртвујеш?" „Да се жртвујем?" кликне Кидипа. „Знај, Кононе, да Афродита, где даје милости, штићенику своме не дарује само руку обећане драгане, него и срце јој и душу. Ја љубим Аконтија." Настаде тишина носле те изјаве. Харидим и Конон убезекнули се са неочекиваног тог обрта Аконтије чисто задрхтао од тешке среће и миља; на слепим му је очима врила крв; дигао је руке, као да хоће на срце да притисне љубљено девојче; али није могао ни словца да изусти. „Натраг!" зачу се најзад претња Харидимова. „Хоћеш ли да те за точак вежем као издајника Иксијоиа ? Пигда више не ћеш ти прећи овога прага,