Stražilovo

742

СТРАЖИЛОВО

Б р . 46.

овчије руно. Милитски лађари, што су овде настанили читаво село, били су честити људи, који ће изгнанику бити пријатељи те га нотпомагати, ако му устребају. Отац бледога Олора једаред је читаву годину дана провео на Ринеји, па кад му је Милит дозволио, да се врати, непрестано је уздизао понашање колониста те је израдио, да им је држава-матида опростила прописани данак за три олимпијаде... Тако је свештенику пошло за руком, да младића мало охрабри. Кад се сунце приклонило заласку, укрца се Аконтије у тријиру, којој се ваљало навести на море, чим се спусти мрак. Како га је осим оба архонтова копљаника још и Меланип допратио, то је вођа носланства изгнаника дочекао са неком обзирношћу. Допустио му је, докле му је воља, да остане на палубу те да се слободно креће. Меланип благодари учтивоме државнику, загрли још једаред младога уметника па се онда повуче натраг. Одмах за тим дадотне знак, да се дигну котве. Мирно су и лагано пловили те крај трагасејских острва пројездили у отворени архипелаг. Над висовима латамске нланине, чији су највиши врхови обасјани били вечерњом светлошћу, стојао је бледи месец те обрицао ведру, тиху ноћ. Све се даље губио град у помрчину. Једнолики жубор на хрптици и размерно дизање и спуштање весала у бледом том сребрном сумраку двоструко је успављивало Аконтија. Није им још право ни за леђи било трогилско предгорје, а он, уморан од силног узбуђења преко дан, оде доле да легне. Брже је заспао, но што се и надао био, тако је наишла на њ нека учмалост после горке борбе. Ипак му сан није био нокрепан. Непрекидно се мучио, да раздере свакојаке мреже, што му их је Конон бацао преко главе. Па кад је већ мислио, да је овде савладао препреку коју, то му се онде са невероватном, окорношћу одупрла нова, оиаснија, изненаднија, — неодређена по садржају и облику, али ју је тешко и болно осећао као зауставу сопствене воље. Био је то онај стереотипни сан несвесна неумора, какав обично прати душевну и телесну грозницу. Скоро у исто време, кад је посланичка тријира дигнула котве, навезла се на море из удаљена једног залива кораских острва лађа, која је, ако са истом брзином весла као и милитски брод, управо међу Самом и Аргијом морала пресећи курс овога. То је било страшило архипла: Халаца, тријира гусара са Лемна, чврста и окретна, као ни једна више лађа, што је бродила јелинским морем. С почетка мало крманећи на југ, држала се Халаца после два сахата приличио тачно западног правца. Заповедник њен, Инијох разбарушене браде, голијатска лика и

варварске физијогномије, седио је са два своја узданика па се нагли над црнкаст пергаменат, који је у сировим обрисима приказивао обалу мале Азије и западне половине архипла. Час но па се нопне на палуб те се стане договарати са неким трећим, који се наслонио на катарку па гледа у звезде. Већ се но немом држању лађара у грдној лађи видило, да Халаца вреба нешто важно. И одиста је бацила око на посланичку лаћу града Милита. Конон, који се бојао Олора и његове странке, што је с дан у дан бивала све већа, а и иначе мучен био унутрашњим немиром, који увек узастопце иде за злочином, стрепио је, да ће му Аконтије и у даљини остати опасан противник те да не ће мировати, док овако или онако не изнесе на видик своју невиност. А нико није могао препречити, да Олор и Меланип буду у обраћају с изгнаником; на расположај се народа није дало трајно рачунати; а ко би знао, каквим ће се случајем изменити ситуација Аконтијева? Да мрскога супарника са свим одстрани, било је сто једно средетво, ако се Конон иије мислио да лати крајњега — убистна из потаје: ваљало му је за свагда, одузети личну слободу. Те тако је у споразуму с гусарем Финтијом дошао на ту мисао, да осуђеника, пре но што приспе до места, камо су га одредили, одведу до којег великог сајма, где се робови продају, па да га ту иродаду далеко куда у коју варварску земљу Азије. Финтија је то покренуо, знајући дабогме, да ће том приликом за гусаре са Лемна осим најамнине, коју ће платити Конон, још читав рабош добитка створити се. Посланици су наравно уза се имали и готова новца. како би се у Коринту господски могли показати, и не рачунајући драгоцене даре, које су са собом понели у име града за најодличније личности у савету коринтском. Гусари су обрекли, да ће посланство пустити да на миру даље плови, кад отму Аконтија, а за то је Финтија стајао добар својом главом. А препреденом се црквењаку чинило, да се са свим лепо даје и дословно испунити та реч а и мало мимогред што наћарити. Од неколико је већ дана амо Олвију, громорном Инијоху, јављено било све, што му је ваљало знати, те се тако он сигурно и поуздано латио посла. У лађи Милићана било је до душе и оружаних људи, али једва да их је било половина бораца, колико на Халаци. Има већ пет или шест година, како се за тај крај архипла мислило да је са свим сигуран. Гусари са Лемна, у толико и толико прилика потиснути, све се већма повлачили на северну половину. Нико није ни у сну више сневао, да ће они икада још доћи на југ, а то тим више, што се још свако сећао, како су грозно судили Атињани момчадији са две гусарске лађе. И не узевши у обзир то, да је у њега