Stražilovo

Б р . 46.

СТРАЖИЛОВО

743

више оружаних смео се Олвије надати, да ће му много користити и то, што противници и не стрепе ни од каква нападаја. Осим тога су момди на посланичкој лађи, као што је Олвије знао, без изузетка били парадни војници, који се никад нису борили. На један час после по ноћи јаве Инијоху, да се у правцу Милитске обале види лађа једна. Величина брода, што се брзо приближавао, и свечани стежићи, који су били необично дугачки и широки те се као заставе вили по зраку јасне, месечином обасјане ноћи, разговетно су казивали гусарима, да им је пред очима сврха смеле им накане. Онога часа нареди Олвије, да се спреме за бој. Ако милитска тријира не усхте драговољно пристати на захтеве Халацине, онда ће противницу по свим правилима борбе на мору закачити. Сад су обе лађе растављене биле само простором од сготинак аршина. Милићани су од Халаце мислили, да је каква атичка трговчарка те су према томе, не слутећи никакво зло, пазили једино на то, да се не сударе; но крмар се дабогме зачудио, што тобожња трговачка не само да не бежи с пута, него баш директно улази у курс Милитске лађе. Кад је то приметио вођа посланства, а он заповеди, да престану веслати, па како ни то није помогло, нареди, да весла окоме у воду те да тако зауставе лађу. И Халаца сад стане лакше пловити. Олвије, гусарски стареигана, изађе са свим напред на лађу па громким гласом стане викати преко воде, како има да у важној ствари преговара са заповедником тријире. „Ко сте ви?" зачује се са лађе Милићана. „Морнари, као и ви," поврне Инијох. „Чудна нас невоља гони, да вам пут прекинемо за неколико тренутака. На обали Икарије изгубисмо белога Ејета, нашег певача и шаљивчину. А ја се тада заверих, да ће нам прва лађа, коју сретнемо, надокнадити тај губитак. Допустите дакле, да пређемо у вашу лађу па да из ваше момчадије изаберемо, ко нам се свиди. Да бисте пак у напред знали, коме ћете ту молбу испунити, то чујте: ја сам Олвије, голијат са Лемна, а овај брод то је Халаца, за чије сте славне походе у Тесалију, Македонију и Троаду зацело већ чули." Момци на гусарској лађи грохотом се насмејаше. Са тако јасном поругом и тако на развлак није Олвије још никада говорио. А на лађи Милићана, кад Олвије спомену име Халаца, наједаред настаде страх и трепет. Посланство је било склопљено из образованих државника, благих стараца и лепих младића; али су ти људи имали више достојанства него снаге, више умиља и духа него личне храбрости. Најкукавичкије се ноказали војници герусије.

„Пропали смо!" ишло је од уста до уста. „Нема нам помоћи !" Жалосно је било погледати, како је. час овде, час онде по који саветник, кога је ларма иза сна тргла, са разбарушеном косом, којекако пребацивши иматијон преко плећа, стао преклињати војнике, да не клону духом и да не забораве, како је дично умрети за отацбину. Ако је било икојег незгодног средства, да се клонулост тих новака претвори у снагу и отпор, то је зацело најнезгодније средство била дрхтава немоћ њихових застрављених ободравалаца. Олвијева је тријира долазила све ближе и ближе те је он ириметио, како се Милићани ушепртљили па је по томе познао, како се ту нема бојати озбиљна отпора. Задовољан је био с тиме па је само чекао, да у противника страх још већма узме маха. Тако ће онда Халаца победити можда и без икаква напора. Главар посланства гледао је већ по дужности својој да нагласи, како је нужно, да се одупру. Но игго је делија тај говорио, звонило је тако сувопарно, тако теоријски, да га ни за час нису слушали. И не запитавпга га, стане један од посланика на губац па гласно повиче преко до Халаце: „Ми смо вољни преговарати с вама, ако захтеви ваши нису неправедни. Реците нам, шта желите, како би се знали посаветовати." Олвије прсну у смех а смеху се његову као одјек одазва звекет оружја у његових другова. Међу тим се од силне хуке пробудио и Аконтије. Стаде слуктити. Вика је све јаче расла. Мора да се догодило што необично. Скочи, обуче брзо свој хитон с рукавима па полети нуза степене. У тај мах зазвучи оружје још јаче. На месечини се сјали оклопи и копља. Па сад диже гусарски старешина громки свој глас: „Напуните нам највећи свој крчаг чистим златом па нам дајте да изаберемо накнаду за изгубљеног Ејета — онда вам не ће бити ништа!" На то Милићани заграјаше на својој лађи. Неки од посланика одануше душом; били су доста богати, да тај захтев могу испунити, а да ли ће једног од момчадије одвести у робље, то је њима било све једно. Други, који су свој новац исто тако волели, као и слободу своју, стадоше уздисати из дубине душе; но ни они никако не нађоше друга пута. Нико није ни мислио на отпор, ма да је тријира изврсно била саграђена а и за чудо окретна, ма да војници герусије нису, као момчадија на Халаци, наизменце веслали, него су до пре који час лежали на меким ћилимовима. Кад је изгнани Аконтије видио ту јадничку ни-