Stražilovo

Б р . 47.

СТРАЖИЛОВО

759

У њих се мозке само вратити Окићен славом, сјајном победом. (Вади мач.) У име светог душе заноса,

У име славе, старог поноса, У име сјајиог негда имена, За срећу рода, нашег племена! Завеса лада.

АФР0ДИТА.

ОМАН ИЗ СТАРЕ ЈЕЛАДЕ. написао ернст екштајн. (Наставак.)

Девета глава, Милиту се међу тим прокљувило, да је Меланип потпомогао лукавство Аконтијево у Афродитину сикосу. Па кад се сад лађа са посланицима вратила, ништа не урадивши, те се дознало, како су прошли са гусарском лађом, дигли се гласови, који су тврдили, да је то с тога, што је Афродита увређена, а она, као богиња, што :је из мора проистекла, даје поспешан или непоспешан пут по мору. Многи су то, што су Аконтија однели, сматрали као ослобођење, при свем том, што су многе околности говориле против тога; ти су тврдили, да су сазавереници вајара из Миласе све и сва чинили, да свога друга спасу из руку Милићана. С тобожњим плановима гусара довела се у свезу намиптљена женидба Аконтијева са лепом Кидипом. Аконтије је, веле, на милост и немилост хтео да изда град гусарима те је с тога и тежио за положајем, у којем би могао добити утицаја на јавне ствари. Конон је све и сва чинио, да те гласе подрањује и шири. Сад, по што је Аконтије био уклоњен, окомио се Кононов гнев на Афродитина свештеника, кога је он и опет сматрао као правог виновника свему злу. Црквењак је један прислушкивао, кад се оно одсудно двговарао свештеник с Аконтијем, па је тај црквењак све одао. Из Меланипове је главе изашло оно лукавство. које је Харидимовој ћерци измамило онај завет. То је било доста разлога, да га се боје, јер се могло предвидети, да свештеник не ће одмах напустити свога изгнанога штићеника, него ће гледати да се сложи са странком Олора и свију оних, који су Аконтија држали за невина. Случај са лађом посланства дао је сад жељену прилику, да се на јавно мишљење упливише Конону по ћуди. Ако је увређена Афродита — као што је то већ наговестио несретни свршетак жртве с голубовима — онда се лако могло мислити, да је узрок богињиној немилости у држању свештеникову. Да је од вајкада већ био обичај, уносити светске ствари у обреде религијознога култуса, да је наро-

чито иролетња светковина у Милиту, што се тиче љубавне замаме, давала као неку повластицу: то Конон и његови плахи другови нису хтели да признају. Одиста се у Милиту никад није чуло, да је у таквим, по себи дозвољеним варанцијама бесмртнога Јерота умешан био и свештеник. Уз то је још и црквењак, који је одао Меланипа, по Кононову наговору искитио причу своју свакојаким додатцима. Те тако се наскоро после повратка изаслане тријире изродило неко негодовање. које се све више и више заошиљило у гнев на Афродитина свештеника. Становништво се канда радовало, што су нашли предмет, на којем су могли искалити своје срце, а нарочито свој страх од гусара. Што је Олвије са злогласном својом дугачком Халацом допрео до мирне воде крај кораских острва, што је био тако дрзак те је са званичном лађом града Милита с неба па у ребра поступио, као са малом каквом теретаром трговаца са обале морске, па је и опљачкао, то је свима изгледало да прориче велико зло и невољу. Афродиту је ваљало умилостивити а то је могло бити само онда, ако онај, који ју је увредио, несмотрени, при свим својим седим власима још и сувише младићке крви Меланип искија своју будалаштину. ГГред станом се свештениковим скупила грдна гомила света. Дошло је до халабучне демонстрације. Онда су у реду отишли до скупилишта герусије те ту упорним изразима захтевали, да савет испита тај случај те да промисли, може ли Меланип и даље остати у свом чину. Афродитин свештеник, до дна душе потресен, нагло се реши на нешто. Кад се герусија на Кононбво заузимање састала, дође ти Меланип и незван пред њу па замоли, да га саслушају. „Честита господо," стаде говорити чврстим гласом, „мени .је познато, о чему ћете се још данас саветовати, било сад да хоћете, било да не ћете, јер глас народа присиљава чак и мудраце и ладнокрвне људе, да га саслушају. Милиту треба одмазде — не толико за то, што узбуђена светина мени у грех уписује, колико за то, што је сам Милит скривио: за то, што су му посланици млакоње и кукавице. Ево