Stražilovo

762

СТРАЖИЛОВО

Б р . 47.

бура. Три, четир сахата борио сам се очајнички против непогоде, док ме није најпосле изневершга снага. Тада легнем- на дно лађице, заклопим очи па ћу тако да чекам смрт. Тако сам био изнурен, да сам при свој буци на неколико тренутака задремао, но сам се нагло тргао, кад је јак удар задрмао малу лађицу. Пред вече на ново покушам да се спасем, али ми се на несрећу прекрха весло. Те тако сам, све да ми је и достајало снаге и вештине, са свим остављен био ћуди елемената. Тада, у највећем очајању, диже ми се срце у молитви до Афродите. Учини ми се, као да ми се небеска богиња указује у облацих — а на лицу њену Кидипине црте. Дрекнем од чуда па обнесвеснем. Кад ми се свест вратила, био сам на обали града Дракана у колеби рибарској." „А Филосграт. владар Икарије, вели ти. да си добро дошао на ову обалу," рече монарх. „Меланип ти је пријатељ: то би већ доста било, да ми улије саучешћа спрам тебе и твоје судбе. Овде ћеш ти творити и образовати ио вољи, — а ја, који познајем уметнике, ја знам, да ти ништа боље не могу дати, до ли слободна поља да развијеш красну своју делатност. Веруј ми, Афродита је то била, што те је избавила из буре и нужде, па њој у славу нека први лик, што будеш длетисао, понесе њене божанске црте. Чим се са свим опоравиш, гледај да ми почнеш посао. С попрсјем Афродитиним рад сам да отворим низ ликова божанских у аули мојој." Аконтије му не умеде доста рећи хвалу. Та за њега није било бољег мелема у тузи му, од уметничког образовања. Већ се сутрадан латио посла. Сав зажарен у лицу месио је гипку глину па за недељу је дана готов стојао иред сузним му очима нацрт, по којем је даље хтео, да длетише. Била је то богиња, какву је он себи још као дете замислио, најсавршенији идејал женске леноте и умилности: Афродита владарица богова и људи; — али је била у сваком потезу и Кидипа, ћерка Харидимова, она једина, коју љуби и за којом га чежња непрестано мучи. Није био више кадар да одели девојану од богиње; њих две су му биле једно; љубав његова и побожност му стопила се у том предивном лику. Па ако је икоји смртан човек изгледао достојан, да тим ликом украси свој дом, то је био Филострат, мудри, добри и праведни владар Икарије. Кидипа да буде анђео хранитељ тим дворима: не, то није било обесвећење, то је исто тако, као кад се у храм метне лик којег бога. Кад је Филострат видио попрсје од глине, сав се занео. Загрлио је младог уметника па га пољубио. „Само те пријатељством могу наградити за то уметничко дело," рече сав радостан. „ТПто иначе имам, и сувише је малено."

Меланип је познао пралик овом лику, што је тако занео Филострата, али је ћутао. Хтео је младићу да уштеди бол, који је сваки пут из нова букнуо, чим се само спомене Кидипино име. Свештеник је од неколико дана амо постао малодушан и забринут. Верни његов Клитифонт јавио му је нешто, из чега се видило, да непрекидне махинације Кононове нису биле са свим без успеха. Допис је Клитифонтов овако гласио: „Одзивајући се поновљеној твојој заповести јављам ти, госиодару, што држим, да је од важности за тебе. За дом се твој као и до сад бринемо а с дана се у дан све више надамо, да ће се драги наш господар што скорије вратити у Милит. Расположење народа, колико ја то умем пресудити, мало се међу тим изменило. Конон се канда упео из петиних жила, да тебе, драгога нашег господара, народ омрзне још већма. Уз то се труди, да распростре други неки глас, којем ти мора да знаш истину; јер Конон га није баш са свим измислио; били су чак лађари са Икарије овде у пристаништу, који су то поновили и потврдили ■— до душе са неким порекама, што се тиче појединости. У једној се само тачци не слаже с истином, о томе сам уверен, осим ако се ти, драги мој господару, ниси преварио у младоме Аконтију и страсној његовој љубави. Приповедају наиме, да је Аконтије са ЈГемна — други опет кажу са Јефеса — кришом умакао па је отишао на острво Икарију, јер је знао, да си тамо ти, његов заштитник. Дотле није ствар баш ни најмање страшна; јер ја не верујем, што се данас на трговишту говорило: да се Милитски савет спрема, да тиранину Филострату замери и да га замоли, да не трпи даље Аконтија на Икарији него да га, према закључку герусије, даде одвести на острво Гинеју. Конон до душе смишља, да то изради. Но ово је важно и има сумњивих последица: што се са свим на сигурно каже, да се Аконтије утешио те вољно и весело твори, и ради по налогу тиранинову а никако канда и ие мисли више да се врати у Милит те је већ и запросио руку пеке Дракањанке. Глас тај, који ми по свему, што сам о теби чуо, изгледа невероватан, наравно да убија Кидипу, јер и мождашња писма изгнанога Аконтија не долазе у њене руке, него их Харидим одстрањује а ћерка му за њих ништа не дозна. Харидим, који је после осуде Аконтијеве чвршће него икада одлучио, да своју ћерку што пре даде Конону, сад заједно с овим чини све и сва, да Кидипину верност према Аконтију подрма. Те тако јој са свију страна допаркују па јој казују, шта се све говори за њеног вереника. До јуче се — то сам чуо од сестре једног капиџије — Кидипина друга Ијола, по свој прилици