Stražilovo

Б*. 47.

СТРАЖИЛОВО

763

по Харидимову иалогу, трудила, да јој разложи, како је ње недостојно, да тако слепо верује, а уз то је нагласила, како је љубав њена без надежде те како је у интересу града Милита, ако онај, кога јача странка сматра као будућег архонта, за садашњега главара буде привезана тако тесним везама породичним. Па онда је приповедила још неке нове чудне ствари, а чула их је, рече, од очина пријатеља неког. Тај пријатељ — не рекоше ми, како се зове —• каже, да је сам био у Икарији те се уверио, да је Аконтије већ све удесио са својом будућом. Једном речи, све, што је кадро разуверити остављену и усамљену невесту, све се то употребило, пак ако Кидипа на поновљено питање Аконтијево и није одговорила баш одлучно: да!, то ипак није ни тако безусловно и одрешито рекла ни не!, као до Сад. Шта више, заискала је неколико недеља да се промисли — а шта то у таквим случајевима значи, то зна свако, ко је икад имао посла са светом. Ја бих наравно волио да дознам, да ли је Аконтије одиста на Икарији, па ако је то истина, да ли су онда основани и они гласови, што се о њему проносе. Можда је ипак све то измислио Конон. Како ли би се радо примио, да Кидипи однесем каква гласа; но

ОЦЕНЕ И ШКОЛЕ СРБА У УГАРСКОЈ И ХРВАТСКОЈ од пресељења под патријархом Чарнојевићем 1П90. године до почетка овог столећа, написао Петар ДесиотовиЛ. Свеска прва (од 1690.—1740.) Крагујевац, „Шумадиска штампарија." Цена свесци 50 пара динарских или 25 новчића.

Г. Петар Деснотовић познат је већ као писац на овоме пољу. Он је у „Просветном Гласнику" врло лепо и исцрпљиво описао школе српске за време Марије Терезије. Целу ову расправу поделио је писац иа 3 свеске. У I. свесци је на првоме месту кратак поглед на насеобине српске у Угарској и Хрватској до почетка овога столећа. Ту је кратко историја у наведеним насеобинама у политичном, економиом и просветном зкивоту. Нисац долази до резултата: „српски народ у Угарској није имао повољних услова за развиће политичког а још мање за развиће економног живота, но најнеиовољније услове имао је на иољу просвете." На другом месту у свесци овој долазе „птколе Срба угарских" од 1690—1740. године. Одељак има

по свему, што сам посматрао, ие може то бити; отац је њен опколио троструком стражом а ниједан се роб не сме усудити, да уради што мимо заповести Харидимове. Здраво, господару! Ја се молим свима боговима, да те чувају и штите." То је писмо оневољило свештеника, Дотле је с-викао, да ради што за свога штићеника —• јер је његов обраћај с Клитифонтом пре свега пред очима имао Аконтијеву судбину — а сад, кад је чуо, шта се у Милиту ради, видио је, да је осуђен на то, да скрсти руке. Кад Клитифонт не може да дође до Кидипе, онда није хасне шиљати другог којег. А Аконтије не би могао отићи у Милит, а да се сигурној смрти у шаке не преда. Те тако свештеник за овај мах закључи, да се стрпи и да причека. Но већ се другога дана покајао, 1ПТ0 је тако клонуо. Сам је себи говорио, како нема права, тако са свим очајавати о судби драгога свог Аконтија, само с тога, што не види изласка у лавирипту тих прилика. Мудар, искусан човек, који није тако непосредно дирнут том невољом, можда ће још наћи помоћи. Тако онда Меланип своју бригу повери владару Филострату. (Наставиће се.)

ЗОПРИКАЗИ. свега осам делова: I. Општа посматрања, II. Литература, III. Шта су митрополити, владике и народни сабори радили за школе, IV'. Наредбе владе, што се односе на српске школе, V. Основне школе, учитељи и настава по тим школама, VI. Поступак при настави и учебници, VII. Виши школски заводи и VIII. Закључна посматрања. Из овога наведенога види се већ, од какве је вредности за сваког Србина а особито за школског човека у нас Срба књижица од г. Деспотовића. ГЈрегледамо ли ју нешто опширније, вредност ова још ће се вигае показати. У „општим посматрањима" описује се опгаирније сеоба Срба у Аустрију, њихов живот овде, њихова права и дужности, за тим се прелази на главну тему, на културни развитак и на оно, гато му је у опгате на путу стајало : ратови против Турака, учествовање у насљедном шпанском рату, у рату са Француском, и утишавање ракоцијеве буне, за тим верска нетолеранција од католичког свегатенства. Под „Литературом" наводе се рукописи у оно доба и гата је сметало развијању литературе те, па послетку, како се почео увлачити руско-словенски језик.