Stražilovo

752

СТРАЖИЛОВО

Б р . 47.

онако циврасто, не ћу га ја ни за писара ни за нопа! Тако Пајкан дође, па тако пође да живи! Чим осети мало слободе, а он где сгигне ту је! Ако је на коњу, као лудо! Ако је у колима, калдрму да избије! Ако је на својим ногама. да их поломи! Сване ли дан, а он прво Милоју: — Дај, тато, пара! А Милоје руку у чекмеже, па колко заграби: — На мало. Па друго му је на језику: — Ја ћу, тато, дапас тамо и тамо — где већ буде. — Иди, вели Милоје, само се чувај. А Пајкан већ изашао из дућана, па ће онако с леђа: — Нисам ја дете, да ме учиш! Тако дани, тако ноћи! Па кад већ и бог види, да треба шта било да ради, зовну га Милоје и уведе у дућан. — Ето, синко, све, што је у дућану, све је твоје. Тражи, . . . располажи, продај, купи . . . све к'о што бих и ја. Ја сам се богу молио за замену, па, хвала му, ето стшке ми ти. Сад ја могу да одмарам своје старе кости. Знам, на ком' ми је имање, а што је моје, и твоје је . . . Сваком ћу рећи: Ја ти се више у дућан не мешам, тамо је мој Пајкан, па ено ти њега. Ето велим ти, од сад си овде газда! Пајкан ману очима по рафовима и око себе. Нека отужна воња — на влажну земљу. удари му у нос. Дође му онај дућан као подрум и горе. Ту, виде, мора затворити своју слободу, па би радо рекао: нека, сад, тато, ал' Милоје упрћо очи у њега па не скида. Он сави мало главу и рече: — Бојим се, не ћу моћи сам. Како велиш, сам? Имаћеш помоћи ... Сваки ће ти помагати. Ето ти калфа, Триша . .. Шта би он радио, но да се у дућану . . . Ти . . А! па и ја сам ту. Што не знаш, реци само мени ... И ја ћу ту. Ти, велим, само да си газда. Пајкан ноче онет да се извлачи. — Бојим се, невешт сам, а после, тешко је с тим светом имати посла. А знаш, и грдан је пос'о. — Па бо'ме да се и навикнеш. Ако данас не ћеш, сутра ћеш. Сутра се мора . . . једном се, знаш, мора. А провео си се, велим, доста. — Ама, отеже Пајкан, ја бих ... ал' ето ти, па Триша, па ... а ја, виш, и слаб сам.

Већ и Милоја заголица гуша. Види, не ће, а нит' каже, кад ће. Дође му криво, па тек као љутито рече : — Па зар никад да не радиш? Дочека га на то Најкан но својој ћуди. — Па кад си ме за то родио, боље да си ме норед оних петоро саранио! Нађе да се покаже! Милоју се сави пешто око срца, заигра му усна и под оком јагодице и тек блесну кап преко ока те се скотрља на бркове. Нађе га реч изненада, па се и не прибра. — А што ме, рече, на њих сећаш! Зар ја, мислиш, не бих волео, да сад свима пос'о тражим, но што им се за душу богу молим ? И да желиш, да сам те поред њих закопао! Грдно си ми добро видео . . . Шго не рече: нека, тато, још мало; ил' већ тако што . . . но ме . . . то ми нађе. Па лепо, сине, могу ја још. Не ћемо ми још гладовати. Ето виш, седећу ја и од јако овако у дућану. Причекаћу ја, док сам не дођеш. Нит' је Пајкан знао, шта је казао, нит' се сузи надао, па се чисто збуни пред Милојем: — Немој тако да се љутиш, тато. Не велим ја да не радим. Само велики је, рекох, пос'о, а радићу ја. Ето заједно ћемо, не ћу ја дати, да се ти сам мучига. — Лепо, лепо! И боље је тако. Ја ћу ти и показати, гато не би знао. — То ја велим, а ти се ражали, па . . . — Та помену ми оне јадничиће, па . . . ех, гата ћу, кад је тако . . . јадничићи моји! Па ману руком преко чела и ока, тек да руком превуче. После кад Милоје с Маром узео разговарати о радњи а он каже: — Чудан ти је овај нати Пајкан. Ја не могу себи да дођем кад и кад. Седи са мном у дућану, ако сам и ја цео дан. На а ја на једна врата, он на друга. Не знам, и гата да мислим и да кажем, ал' се све негато прибојавам, гата ће ои, кад мене нема. Заборавила Мара одавио, да се у то мегаа, па тек тад као из неба рече: — Много си му пугатао на вољу, на се олењио. Милоје виде истину, па поче да се опире: — А зар му ја желим зла! Ако му чиним, отац сам му. — Много му чинига, каже Мара. — Хајде де . . . знам ја већ! . . . Женска је памет у иосу! Намирисала бајаги неко зло