Stražilovo

756

Не ћеш, јер сам ћу све ти казати. Не ћу ти крити, немам ни за што, Кад оцу њеном жељу саопштим, И ти ћеш тада сазнат' јамачно; А кад ћеш знати врло ускоро, Што не би боље сада сазнао? Станислав. Рекох, да, кад бих смео зборити, Мог'о бих жељу и погодити, У том се, видим, нисам варао, Твоје ми речи дају потврде. Радослав. И ти је, велиш, знадеш одиста? Станислав. Узалуд речи не бих трошио. Радослав. Ти ћеш је рећи? Станислав. Ако затреба. Лена је збиља као зорица, Румени корал њених усница, Па таласаста коса велика, Да смртном болу даде мелема! Даницу знадем душе ведрије, У свету нема лепше, милије. 1'адослав. Твоје су речи мисли, жеље ми. Та и ти знадеш кротко зборити! Станислав. И ја сам негда знао мекшије, Ал прође доба, дође невоља, За мене нису таки часови. Тек тебе само могу световат', Затреба л' за њу, ти све учини. Радослав. И учинићу, све ћу прииосит' На жртву богу ради богиње! Опрости, што те сама остављам, Витеже! С богом, брате по срцу, Јер њојзи морам брзо хитати! (Оде.) 1ТОЈАВА ПЕТА. Станислав сам. „И учинићу, све ћу приносит' „Па жртву богу ради богиње!" То сам и хтео, даље гледаћу, Устреба л\ збиља све да жртвујеш. НОЈАВА ШЕСТА. Станнслав, долази Пластољуб. Властољуб. Свуда те тражим — пази онрезно, Ни један тренут немој пустити, Ни један часак немој часити, Јер вруће гвожђе ваља ковати. Станислав. Ако си и ти тол'ко постиг'о, Кол'ко сам бодро оком пазио На сваке знаке, свако кретање Задовољан ћу бити успехом. Властољуб. С Андријом морам бити непрекид, Са њиме главно морам свршити. Станислав. Па кол'ко до сад имаш успеха? Властољуб. Андрија ће нам дати помоћи,

Ал' тол'ко само не ћу од њега, Већ нагнаћу га, да се преломи На страну једну, нама на корист. Учини л' тако, себ' је сломио. Станислав. Војводе, што су до сад приспеле, За устанак су против престола. Властољуб. Тек само онај стари Новица На то се мршти, јасно прозирем, Андрији сваког часа говори, На страни са њим јасан, отвореи, А нреда мном је доста сакривен, На речи моје тек се намршти, Ил вртећ главом смагне обрве. Стамислав. Ако је један, баш к'о ни један. Властољуб. Ал на Андрију може утицат'. Станислав. Па опет све ће бити онако, Како узахте стари Андрија. Још не знам, Богдан није л' креиуо Са вером, својом речју поштеном. Властољуб. Богдан је сталан при тој одлуци. Андрију он је једва склонио Да се са нама почне мирити. Ал млађи брат му, знадеш, Радослав, Нешто ми мисли, ћути на збору, Премишља доста својом памећу. Станислав. За Радослава немој бринути, Та тица сама леће у клопку. Не бој се мисли, што је смислио, Све скупа, што је мишљу досег'о, То је, да теби служи примерно. Властољуб. Истина буде л', што си казао, У чему могу иаћи узрока? Станислав. На таке зборе, тако питање, Остајем теби дужан одговор. А баш ако те копка толико, И узрока томе да би сазнао, Запитај боље — своју Даницу. Власгољуб. Говориш збиља? Добро, питаћу. Ал нека, не ћу, ти ћеш мотрити. То ће нам донет' доста користи, Готови с краљем када будемо, Кад се с Андријом ваља борити, У њему ћемо доста добити. (Оду.) ПОЈАВА СЕДМА. А н д р ц ј а и Н о в и ц а. Новица. Како сам чуо, шта се десило, У двор сам теби одмах похит'о И не чекајући твога позива. Тек овде видех, да је истина. Андрија. Ја опет мислим, нисам грешио, Са њима што сам тако чинио.