Stražilovo

Б Р . 47.

Никад се нисам, опет, кајао, Кад год сам тебе у чем послуш'о. Новица. И овог часа још ме послушај. Андрија. Ал овог пута само дозволи, Да видиш, да си себе варао, Што си и даље на њег' сумњао. Богдана да си само слушао, Страхоте, које знаде причати, У срцу би ти крвцу следиле. Тад не би глед'о, не би питао, Противу тога са ким устајеш. Новица. Ја Властољуба добро познајем, 0 добру нигда не мож' мислити, И знам му ону жицу зависти И злобе клете, гнусне издаје. Сада ти, видим, чини по вољи, Гледа, погађа мисли т' скривене, И што тек мислиш, он ће изрећи, Ал веруј, све то није искреност. Он те се боји, кад је најсилииј', У санку своме преза од тебе, Отуда ласке, хвале велике. Са света жели да те уклопи, Ил да те дотле бедним учини, Да жељи каквој, смеру његовом, Опасан нигда бити не можеш. Андрија. Он данас има веће задаће, И нротивника има мрскијег, Да Радослава краља уништи, А са љим знаке силе краљеве. Прот Радослава, аега самога, С мањом се силом ја бих дигао, Ал против краља, тога значаја, Даћу што имам крви, живота. Разуми добро, друже искреци, Када би овде било питање, Да место једног други заседне На сјајан престо краља силнога, Да круна златна, круна краљевска Са једне главе пређе на другу, — Кад већ не блиста к'о што требаше По старом праву, старом наслеђу Мачем бих овим редом секао, Ма брат ми рођен круну носио. Ја краља не ћу, добро разуми, Противу тога, круне, престола, Снагом се старом, ево, подижем. Новица. Ал шта ти, брате, даје разлога, Да мислиш, они тако верују. Властољуб није л' једном слагао? Ко једном слаже, више не веруј. Андрија. И сам сам дуго тако мислио А с тим се не би много усиело.

Сад к'о покајник тражи опроштај, И ја му дадох, али сети се: Последњу јоште нисам рекао! ПОЈАВА ОСМА. II [>(!],ашљи. Долазе : Богдан, Радослав, Станислав, Вдаетољуб, Завиша, Растислав, Радош, Милутни и више хумских војвода. — Андрија се попне на престо. Властољуб. Чуо сам давно речи мудраца: На важном збору мало зборити, У важном послу много творити. Па опет морам оно изрећи, К'о мора што ми душу терети. Када се диг'о стари Немања, Јединство целе српске државе С јединством вере, једним престолом У српској земљи да нам учини, — Никада није мог'о мислити, Да ће још где где људи остати Истога доба, да ће дочекат' 0 томе збора, једном како ће Са плећа свога, плећа народног Скинути такав терет големи, К'о што је круна краља српскога. Истина, беше људи мудријих, Који се нигда нису слагали Са таком мишљу, новом уредбом, Који су вазда стални остали При својој жељи, својој одлуци, Докле су други само лутали По густој тами наде нејасне. Таких је људи мало, премало, Ал тим им више сјају имена Вечите славе, светла спомена! К'о таког данас, браћо, поздрављам На овом збору, где се стекосмо 0 спасу зборит' своје отаџбе, — К'о таког, велим, ево поздрављам Светлога кнеза хумског, Андрију, Кој' је у тами нашег живота Једини тако светло сијао, Да се сад, ево, брзо купимо Около њега, да нас избави, К'о што се морнар бесне пучине Окреће жељно крају ономе, С обале од куд светлост долази, Да, разгонивши мрака густину, До његове му доспе зенице! Завиша. Тол'ко је доба до сад протекло, Од кад нас, кнеже, ниси позвао, — Не на збор сјајни, збора не треба, Где памет твоја делом управља Већ од кад од нас ниси тражио