Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

АФРОДИТА.

Десета глава, три дана после тога био је на дворима 'монарха Филострата једаи од оних симпосија, што су их свуда хвалили и уздизали, где год се чула јелинска реч. У Филостратовој дворани, што је сва окићена била цвећем, није владала ни ијонска мекушност ни вијотска претераност, него савршена армонија одиста идеалног уживања. Ако се иначе грчка теревенка није могла завршити, а да мал те не сви гости у пехару не оставе своју свест, то је овде Вах био сам бог, што бриге скида, што подстиче и одушевљава, што човека чини кадрим, да осећа и чини све, што је лепо и племенито. Свирало се ту у фрулу, дивне су играчице умилно играле, но међу тим се и разговарало па се богме крај све неусиљености у спољашњем облику додиривала често и најважнија питања уметности и живота, државништва и философије, чак се по кад кад таква питања и решавала. Нису шунље свакидашње главе, којима је једина одлика била племићки род, општиле са честитим тим владарем: шта више је Филострат без обзира на име и порекло бирао себи пријатеље свугде онде, где је опажао милу нарав, велику одареност и племенит карактер. Тако се понаслањали по јастуцима око великога кратира на се сладили соком лозе са Хија, а наједаред Ксимија, који је вешт био у томе, да сваку новину први дозна, мало одоцњено уђе у дворану те са особеном свечаношћу кликне: „Слава владаоцу, чија нас чврста мишца штити и ода зла брани! У Милиту се искрцали гусари!" „Не може бити!" одзову му се са свију клупа. „Де приповеди, шта је било," рече Филострат. „Од куда ти дође тај глас?" „Доле на нристаништу иде од уста до уста. Олвије се са својом Халацом ноћу усудио до насапа на обали источног предграђа, где се зидови стрмо спуштају до мора те изгледа, као да се ту нико не може искрцати. Секирама се и по мердивенах успентрали на грдно сечено камење па су онда њих тридесеторица рупили унутра у град; пре но што се поплашени грађани разабрали, већ су пробили били у светилингге Афродитино, покрали један део црквенога блага и одвукли богињип кип. Док је архонт скупио своје људе, већ се Халаца навезла на море." „А што ће им кии?" запита философ један из Јепира. „То је тако Олвије лукаво прорачунао," одврати

Р О М А Н ИЗ СТАРЕЈЕЛАДЕ. НАПИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Наставак.) Ксимија. „Кип Афродитин важи у народу као најспажнија заштита граду. Пророштво је неко прорекло, да ће бити чуда и покора у граду, ако тога кина нестане. Свакако је овај први уграбак Олвијев био само увод у већи нападај; па нада се дакле он, да ће му то пророштво бити савезник те ће становништво, које се и онако већ са свим одвикло од рата, клонути и подати се." „Нечувено!" узрази Филострат. „Једна једина лађа — и Милит, тај велики, богати, моћни град! Дабогме, они живе рахат и пливају у сласти, а кукавичлук посланства, што је одређено било да оде у Коринт, мора да је охрабрио смелога гусара." „Одиста, господару, тако је. Кажу, да је Олвије на челу својим гусарима у очи рекао застрављеном свештенику — недостојном наследнику нашега часног Меланииа — да је с тога баш и дошао на град, што је тако без по муке савладао био посланичку лађу. Ако је Конон, противник нашем Аконтију, збиља најмио густаре на онај први нападај, онда је издаја та већ ево уродила врло чудним плодом." „Божанство се свети," рече Филострат. Није још право ни одјекнула монархова реч а сипало један дође до Ксимије па му пришапне, да на уласку у аулу чека његов роб Керик и жели, да се разговори са својим господарем. „Опет глас !" кликне Ксимија, задовољно се смешећи. „Керику сам своме заповедио, да ми од стика јави, ако се нова која лађа оданде из Милита увезе у пристаниште." „Реци му да уђе," прихвати Филострат. Керик, деран од својих четирнаест година, разборита погледа, уђе у дворану, јави се владару па онда осталим гостима те на миг монархов стане овако причати: „Хранитељу Икарије, овај се час довезе двовесларка са бегунцима из Милита. Град је освојен. Страшни је Олвије са осам лађа надвладао војнике архонтове, геронте је оковао, све је зидове посео те власт узео у своје руке. Са свију страна све се то већа чета пустахија скупља а он их све прима у своју војску. Као тиранин граду Милиту издаје заповести и наредбе свима грађанима; налаже им, да издаду оружје и сваки по петину свога имања. Који нослушају, тима не ће бити ништа; неке нак, који се опирали, онога је часа метнуо на грозне муке па их погубио; куће су њихове најпре опустошили