Stražilovo

Б р . 48.

773

Ераљица Ана (устаје нагло). Са њим у пропаст! Милости нема, нема Андрија (ступи напред). Станите! У српској земљн нема витеза, Нехара кој' би теби примио! Краљ Радослав. Зар ти је глава Краљица Ана. Смрт свима! Или Андрија. Нисам свршио. Друкчију имам здравит' здравицу. У српској земљи нема витеза, Пехара кој' би теби примио! Не рекох, чујеш, само олако, Истину велим, ил' ћеш мислити, Да ништа није од твог недела И до нас свуда силно допрло? Зар мислиш, сјајност круне злаћепе Толика беше, тако велика, Заслепит' очи да је могла нам, Те да у сјају твога престола Видели нисмо срамну ругобу, Еако се руга српском имену, Како се смеје нашој прошлости? Данас је, ево, свима свануло, И за то велим, нема витеза, Од тебе кој' би пехар примио. Силази доле с трошна престола, К'о што му сјајиосг беше варљива! На ватру престо, пламен огњеии! Нластољуб (ступи напред). Дошло је доба да се видимо У двору твоме мало друкчије, На рочиште смо овде сазвани, Рочиште свију твојих недела, Ти знадеш мене, знадеш другове, Стоструко што ми платит' дугујеш, Дошло је доба, такој наплати! Краљица Ана. Ти силу силом! Краљ Радослав. Слуге, војводе! Властољуб. Не зови војске, против тебе је! Погледај тамо, слушај усклике, С урнебесом како долазе! Андрија. У пламен престо! Властољуб. У нламен престо! Или још боље: У пламен њега с клетом Гркињом, А престо даље нека остане, Нек на њем седи њега достојан, Нек круну носи краља српскога. Андрија. С престолом доле, знаком краљевским! Властољуб. Чујете л' оне громке усклике, Од војске амо како долазе. Чујете л' име чије спомињу? Владислан краљем српским постаје.

За то су се време посланици уклонили на етрану. Око Влаетољуба се скупила већа а око Андрије мања група. Неколико пута чула се јака вика с пол>а, звекет оружја, трубе, звона и усклици. — Један придржи пехар. ПОЈАВА ТРИНАЕСТА. Пређашњи. Војводе, војска и народ са Станиславом уносе Владислава- Обе групе истргну мачеве. Краљ Радослав и краљица Ана опкољени мачевима еилазе с престола, на који подижу остали Владислава. За све то време у дворани и на пољу усклици: „Живео Владислав I" 1 Анорија. Ја једва себи мало долазим! Јесте ли људи ПОЈАВА ЧЕТРНАЕСТА. Пређашњи. Вогдан улази брзо с голим мачем. Богдан. Издаја, оче! Војводе, војска вером кренуше. Ал наше што је, стоји честито, У страшном гневу маче витлају, Тренутка сваког крв ће линути. Андрцја. Ха! Сад ми са свим јасно постаје, С очију мојих наде обмана, Сад видим људе у свој нискости, Где паду своме јуре стрмоглав. Ал' овим није јоште готово, Истргнут мач ми, смрт је на њему, Његовог врха ко се дотакне, У загрљају ће љеном клонути. Противу краља руку подигох, Сад краљем није више Радослав, Са мном ће ићи, ја сам заштита. Расклањају мачеве, те краљ , водећи клонулу краљицу, прилази групи око Андрије. Апдрија. Свршисте дакле — ал ја почињем! Јунаци, синци, моје војводе, Из пакла овог брзо склон'мо се, Друкчије да се амо вратимо У пак'о онет, паклу судити. За муњом, знајте, громи долазе, А за тим иде киша крвава! Ераљ, краљица, Андрија, Богдап, Радослав, Повица, Заеиша и још неколико војвода излазе. ПОЈАВА ИЕТНАЕСТА. Остали бсз њнх. Властољуб. За њима брзо! Владислав (пружајући мачем за њима). Јесте, за њима, Ал кад се скупи сила велика. Облаку само облак прилази! Уз муњу само гром се налази! Завеса лада.

УХОА/У1/<аХМ\Ш\ГЈ^*гл