Stražilovo

Б р . 48.

СТРАЖИЛОВО

да га мере, а он виси . . . Везали га, па мора. Све му руке овако . . . па ниже! . . . И точак, на к'о ватра нешто . . . Паимаморе . . . Па... и онај човек . . . — А што га мере ? — Па мере га . . . мере за то. — Да ли га продају ? — Да бо'ме да га продају. — А што нродају ? — Нисам питао . . . имало је ту сијасет чуда, ко би се још сетио! Миљу ве11 заголицала тол'ка чудеса — пренунило јој се срце ! Није шала, чега тамо нема, па би већ и одвугла према Иајкану, ал' к'о мисли: не гине јој. — Јеси л' вид'о онај мерџан у Зорке? — Онај на марами? — Јес . . . ал је леп ! — Шта је оно — ништа . . . баш ништа није. Море, што су тамо мерџапи . . . — А има л' овде к'о Зоркин ? Пајкан поче да трспље очима, к'о да се присећа, на рече: — Нешто не знам. — Има, има . . . Видела сам ја код оног Чивутина на ћошку . . . Знаш оног па ћошку? — Знам! . . . Онамо до Стојапа. — Јес. — Леп мерџан! к'о за себе Мил>а рече. Пајкан одмах: — Е, вели, ако има Зорка, и ти ћеш. Не дам ја да има који што боље од тебе. Сабајле ћу ја код Чивутина, да куним. — Немој рећи коме. — Не ћу. Кад је после другарице питале за мерџан, вели: купила ми тетка Лена . . . Нађе изговор! К'о да је сиротој Лени лако дати три жута, а већ знају за њене паре. Знало се то одмах, од куд јој. Но тек младеж — хоће да се шали! Како се Пајкан нађе с Миљом, попе се и Милоју зорли брига на врат. Ретко кад, да му не узме и потроши сав иазар од једне недел>е. Испрва Милоје вели: Нека га! Чуо био за Миљу, ал' кад Пајкан поче да једном руком згрће, а другом просипа, зовну га себи. — Ја, рече, прегледах тефтере за ово две три недеље, па ми по књигама хрђаво испало. Дед, вере ти, да заједно видимо. Па изнесе тефтер и како која страна, а оно по неколико пута: »Пајкану иешто«, »нешто узе Пајкан«. А овамо нема нара.

Хтео Милоје да сам Пајкан види, а тај се гради, к'о и да не види и не чује. — Ал' ти од неког времена страћи толке наре, најзад рече Милоје. Пајкан учкиљи очима. — Колке паре? — Па ето гле! . . . Овде има ... па ево овде има ... па ево има, па . . . — А што пребројаваш? Сам си ми давао. Милоје ману руком по брку. — Јесам, рече, ал : баш је много. Оном зажарио образ, а пркос утпао у очи, иа се к'о осица окрете Милоју: — Мпого си се оштетио?! — Како нисам. Види шта је. Пајкан стиште зубима усне и ману главом. — Па кад ти је, рече, много а ја ти од сад ни паре не ћу . . . Купи и чувај за бели свет, ја ти више не ћу затражити . . . Видим ја, срећа је то моја. Ако грош потрошим, оно се дигла вика: упропасти имање! Утрнуло мало срце и у М"илоја. Пециу га реч дубоко, ал' се не умекша. Само рече: — Море да су грошеви, но дукатима се броји. Ако ћеш, да не просиш под старост, а ти се мани таке ђаволије . . . Знам ја, куд трошиш паре! — Куд? нисну Пајкан. — Рекох ти: знам. — Па, куд! — Код Чивутина. Пајкан избечи очи на Милоја. — Зар тако, тато ? — Све сам чуо. Купио си пеке минђуше, па мерџан, па код златара Јове иглу, па код... Стеже Најкан прсте у песницу од силне злоће, па само ману очима на Милоја и пође. — Ако ти затражим више, мањкао! — За то и пемој тражити. — Добро, тато ! Тако Пајкан Милоју, ал' шта ће Миљи? У ње зинуло срце, па ако шта лепо види, одмах: купи ми! Истину су рекли Милоју. Кунио јој Пајкан све оно. И минђуше и мерџан и иглу. Све, што рече. После опет рекла Миља Пајкану. — Ала бих волела онаку гривну, к'о у Босе. Шта ће сад? Милоје не да, а пара нема. Рече јој прво: — Нема у тате за сад пара. А к'о да она мари птта. — Па то ли ми је, што рече, твоје богаство ?